Negde između tri trga

Gde se nalazi centar Beograda – nulta tačka od koje se meri udaljenost svih delova zemlje od prestonice?

To simbolički može da bude današnji Trg republike uz obilje istorijskih odrenica koji ga pozicioniraju na “intimnnoj mapi” Beograđana kao epicentar.

Ali tokovi putnika i putevi koji se ukrštaju dali su mnogima za pravo da i neke druge trgove proglase “glavnim”.

Na primer, neko bi rekao da je glavna Autokomanda – mesto gde seku najvažniji putni pravci u zemlji: prema Šumadiji, ka jugu ili dalje uz Dunav.

Pre rata su se za “epicentar” grada mogle smatrati i Terazije, kao najpoznatija tramvajska okretnica i mesto gde je vrveo gradski život, gde je putešestvije započinjalo i završavalo se.

Ali, tri tačke definitivno ulaze u najuži krug, pa se može reći da su sve one ravnopravne i da zajedno formiraju srce grada: Trg republike, Slavija i Savski trg.

Prvi, nekada znani kao Pozorišni trg, zapravo je oduvek bila velika gradska raskrsnica.

Na starim slikama može se videti da je prostor kojim danas caruju pešaci bio isprepleten tramvajskim šinama, a potom su tramvaje zamenili automobili na velikom neuglednom parkingu. Trg republike jeste jedna od glavnih tačaka u centralnoj beogradskoj zoni – tu je pozorište, muzej, početak pešačke zone, ali…

Jednom prilikom došlo je do zabune, kada je jedan čitalac i prijatelj našeg portala zakazao susret sa strancem na “Glavnom trgu” u gradu, kako mu je stranac objasnio. Ubeđen da je reč o Trgu republike, on se zbunio…

– Nisam ni pomislio da je nekome moglo da padne napamet da neko drugo mesto u gradu nazove “glavnom trgom”. Čekao sam kod “konja”. Uzalud. Čovek je, a kasnije sam shvatio koliko je to bilo logično, verovao da je Slavija glavni trg. Tamo je čak video i onaj natpis “I love Belgrade”. Zaista, najveći kružni tok, mesto gde se susreću svi vidovi gradskog prevoza, mesto koje se uvek “vrti” moglo bi se nazvati glavnim gradskim trgom – priča naš čitalac.

Slavija je, za Beograđane, decenijama nekako bila uvrežena kao mesto za izbegavanje. Ona je bila nužno zlo beogradskog saobraćaja, kovitlac koji oko groba Dimitrija Tucovića, nimalo “frendli” za pešake, pa je niko ozbiljno nije smatrao trgom. Tek su fontana i uređen plato Slaviji dali novi, daleko lepši izgled, ali još se ona, pre svega, smatra saobraćajnim čvorištem, a ne centralnim trgom Beograda.

Ipak, slučaj Slavije ima i svoje teško istorijsko breme: to je bio i prvi kružni tok u našem gradu koji je nastao “zaslugama” nacističkih okupatora 1942. godine, iako se o njihovim delima ne može govoriti kao o zaslugama čak ni kada su tehničke stvari u pitanju.

Za njih je Slavija bila važan pravac, a da bi se saobraćaj bole organizovao, bilo je potrebno formirati kružni tok.

Deo te nacističke “transverzale” od logora na Sajmištu do stratišta u Jajinacima bio je i “Most princa Eugena” podignut iste godine, danas poznat kao “stari savski most” ili “tramvajski most”.

Treći trg, koji je takođe godinama bio zapostavljen, takođe zbog zagušenja saobraćajem, kamionima i stalnim zastojima jeste – Savski trg.

Njegovom obnovom i postavljanjem spomenika Stefanu Nemanji, Savski trg je dobio potpuno novu funkciju – otvoren je za pešake, a važni tokovi saobraćaja ga lučno obilaze.

Najvažnije je da su novim rešenjem u potpunosti isključeni tranzitni i teretni saobraćaj autobusa i kamiona, pa novi trg sada figurira u potpuno novom kontekstu. On postaje mesto okupljanja, a ne mesto koje po izlasku iz voza, tramvaja ili busa, želimo što pre da napustimo.

A šta je onda zaista fizički centar grada?

Geografija i geometrija daju odgovor: negde između ova tri trga na Terazijskoj padini, gde se ukrštaju užurbani koraci onih koji se s jedne strane upućuju na drugu, prelaze s trole i tramvaja na bus i krate put pešačenjem nekom od “dijagonala”: Kamenička, Prizrenska, Sremska, Kralja Milana ili Nemanjina, Sarajevska, Brankova, Carice Milice…

Naslovna fotografija: “Geometrijski centar centra Beograda – Terazijska padina”. Autorka fotografije: Milena Arsenić / 011info.com