Jedan od naših najlepših parkova, Univerzitetski, poznat jednom i kao Akademski, odnosno danas kao Studentski, neobičan je po tome što je u potpunosti zaokružen velelepnom ogradom.
Ona je podignuta tek 1929. godine i njome je zaokružena priča o ovom dragocenom prostoru koji je bio zanimlјiv još i starim Rimlјanima.
Dugo je trebalo da se ovaj park potpuno uredi i preda Beograđanima da u njemu uživaju, ali i da postane mesto za spomenike nekima od najvažnijih srpskih naučnika i prosvetitelјa, simbol beogradske i srpske univerzitetske tradicije.
Za turske osvajače ovo mesto bilo je idealno za – groblјe. Ali, sav taj prostor dopao je u srpske ruke nakon stvaranja nove države na pepelu Otomanske imperije. Za Srbe, bilo je to zgodno mesto za pijacu.
I ona je tu opstala sve do dvadesetih godina prošlog veka!
Kako je tursko groblјe vremenom iščezlo, ovaj prostor u očima našeg čuvenog urbaniste Emilijana Josimovića dobio je izuzetnu važnost. Predložio je da se tu napravi park. Bila je to još sredina 19. veka, njegov predlog je prihvaćen, ali prošle su više od dve decenije do ostvarenja ideje. Park je krajem 1889. zaista otvoren, ali Velika pijaca i dalјe je radila kraj njega – sve do 1927. godine, kada je zbog požara definitivno odlučeno da se ona preseli, a park je konačno mogao da se proširi.
Dve godine kasnije podignuta je i ova velelepna ograda sa vazama i ulaznim kapijama u obliku ćiriličnog slova “P”.
Na nju se naslanjamo dok čekamo nekoga, ponekad je preskačemo, nađe se mesto i za neki potpis. Ali, malo ko od nas zastane i zamisli kako bi park izgledao bez nje. Koji još park ima ogradu, osim Botaničke bašte? Ona je samo detalј, ali takav da zaokružuje celinu i vredno je arhitektonsko delo Milutina Borisavlјevića.
Ne samo ograda, već i velika kapija od kovanog gvožđa sa svojim istančanim detalјima čini jedinstven ulaz u park i svojim estetskim momentom odaje utisak važnosti prostora u koji se ulazi. Zapravo, park od mreže ulica dele dve svečane kapije.
A Univerzitetski park nije samo mesto za igru, smeh, zabavu, šetanje pasa, iako je mnogima omilјeno baš za takve svrhe, kao oaza mira i zelenila usred Starog grada. On je, kao što je rečeno, ponos srpskog prosvetitelјstva, mesto posvećeno i inspirisano našim brojnim naučnicima.
Na primer, osam godina nakon uređenja parka u njemu je postavlјen spomenik Josifu Pančiću, pa je neko vreme i čitav park bio poznat i kao Pančićev.
U njemu je mesto našao i spomenik Dositeju Obradoviću, koji je ranije bio na Kalemegdanu.
I Jovan Cvijić dobio je svoj spomenik u Univerzitetskom parku, tek 1994. godine.
Milutin Borisavlјević, koji je svečanom ogradom dao veliki pečat, napustio je u jednom trenutku Beograd, nezadovoljan mnogim stvarima u urbanizmu grada koje nije mogao da sprovede ili spreči.
Nije mogao da 1938. godine napravi najveći beogradski trg od spoja Bulevara kralja Aleksandra i Terazija sa Terazijskom padinom i obalom Save u produžetku. Umesto toga, nikle su zgrade po obodu Terazija pretvorivši budući trg u ulicu.
Nije mogao ni da iste godine zaustavi odvajanje grada od njegovog najvećeg blaga – reka Save i Dunava – prugom i železničkim kolosecima. Predlagao je da se Kalemegdan modernizuje i obogati sadržajima umesto da bude vojna tvrđava i napušten prostor. Ni to nije moglo.
Otišao je u Pariz, gde je živeo, radio i preminuo 1970. godine. Bio je to grad gde je u mladosti studirao – na prestižnom univerzitetu Sorboni – gde je i doktorirao, što ga je svrstalo u red najobrazovanijih srpskih arhitekata u svetskim okvirima.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
