Mažestik je i danas jedan od beogradskih hotela sa najlepšom zgradom i jedan od onih sa – tako zvučnim imenom.
Proslavio se neposredno pred Drugi svetski rat kada je u svom sjaju zablistao, a delovao je kao korak ka nekim boljim vremenima kojima smo se nadali, koja su nam se smešila, ali planove nam je zamrsila tadašnja svetska politika…
U vreme kada su se studenti u Beogradu tiskali po sobicama u kojima su preke gazdarice imale poslednju reč, a stenice bile “obavezni” gosti spavaćih soba, u vreme nadničara, zanatlija i pijačara koji su spavali gdegod su imali krov nad glavom i krevet, pa makar se sve i klimalo – u Beogradu su ipak nicali i moderni hoteli.
U ovoj “tranziciji” u modernu metropolu, kada su robne kuće i kupovina na kredit postali uobičajena stvar, banke se nizale, a palate nicale, počeli su u Beograd da pristižu i ugledni trgovci i poslovni ljudi iz celog sveta. A njima nisu trebale sobe sa stenicama, već vrhunski hoteli. Kao i danas, i krajem tridesetih godina Beograd je bio domaćin gostima koji su tražili “zvezdicu više”.
Ponos beogradskog hotelijerstva tako je bio i “Mažestik“.
Otvoren je 1937. godine, kada je situacija u Evropi delovala prosperitetno. Neke stvari koje su Beograđani, oni prosečni, pa čak i dobrostojeći mogli samo da sanjaju, a postale su “normalne” tek decenijama kasnije, u “Mažestiku” su se podrazumevale.
Otmeni hotelski restoran uvek je bio spreman da ponudi gostima, na primer, svežu ribu. To je bio pojam, a “tajna” je bila u podrumu, gde se nalazio ribnjak!
Kuvari su bili vrhunski, to se podrazumevalo. Ali, potrebno je bilo obezbediti raznovrsnu hranu. Danas to nije problem… O tome ni ne razmišljamo.
Jednostavno je, hrana se nabavlja od dobavljača, cenu i ponudu diktira tržište, a sve što može da se zamrzne može se naći na vašem stolu, makar bilo “ulovljeno” hiljadama kilometara dalje.
Ali, frižideri su u vreme otvaranja “Mažestika” bili čudo tehnike. Baš kao i “ekspres” lonci. Kuhinja ovog hotela definitivno je ličila na “spejs šatl” kako bi se to današnjim jezikom reklo, a dame i gospoda mogli su samo da listaju meni i biraju hranu kakvu ni u jednom “narodskom” restoranu u Beogradu ne bi mogli da zamisle.
Uvek je bilo svežeg mesa i hleba, hotel je funkcionisao kao mali sistem u kome ništa ne sme da nedostaje.
Inače, imao je čak 72 luksuzne sobe, kao i inovativan sistem grejanja. Kupatilo bez tople vode možda je bilo svakodnevica mnogim Beograđanima, ali to bi u luksuznom hotelu bilo nedopustivo.
Inače, hoteli nisu bili samo mesto gde se spavalo tokom boravka u nekom gradu. Oni su, kao i kafane, bili tačke gradskih zbivanja.
“Mažestik” je bio mesto gde su se rado okupljali stranci, a šuškalo se da su se među visokim gostima mešali i špijuni, i to britanski.
Tako je Beograd postao Evropa u malom – u “Mažestiku” su boravili engleski špjuni, a na pedesetak metara odatle Nemački turistički biro (kod Kneževog spomenika), koji je vrveo od nemačkih agenata skrivenih pod velom “turističkog informisanja”.
Stranci su se sa nama mešali i samo nas merkali.
Partije su bile i te kako popularne, udruženja i klanovi rasprostanjeni, a Beograđani se nisu tako lako utapali u masu.
Ko je za Pakt, ko je za mir, ko je za rat? Za Srbiju, za Jugoslaviju? Ko je komunista, ko je reformista? Iza svih tih pokreta stajao je uvek i poneki stranac koji je bdio na nas iz nekog od beogradskih hotela. Neko bi tako danas možda rekao i da je “27 mart” bio režiran od strane onih koji su sedeli – u glamuroznom “Mažestiku”.
Kada je došla okupacija, na glamur Mažestika nisu ostali imuni ni nacisti: u hotelu su se smenjivali štabovi i komande raznih jedinica Vermahta i ostalih formacija koje su se obrušile na nedužnu zemlju.
Posle oslobođenja, trebalo je nekoliko godina da prođe da se hotelu donekle povrati stari sjaj.
Iako su i dalje tu odsedali stranci i neki važni gosti, Mažestik ipak nikada više nije postao ono što je bio pre rata. U nekom trenutku postao je poznat zbog diskoteke koja je jedno vreme radila u hotelu i čak imala i deo rezervisan za decu, o čemu je Kaldrma već pisala.
Beograd danas ima daleko glamuroznije, poznatije i bolje hotele, ali taj ćošak na početku Obilićevog venca ipak ima svoj iščezli sjaj i važnu istoriju koje ne smemo da zaboravimo. Jer priča o Mažestiku je nekako kao i priča o Beogradu: o želji za boljim, lepšim, funkcionalnijim, i svim silama koje su nailazile da to ometu, uspore ili pokušaju da skroz zaustave.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…