Zamalo u rat sa Bugarskom 1904. zbog telefonskog razgovora

Greške u savremenoj telefonskoj komunikaciji se dešavaju, ali i rešavaju lako, svodeći posledice na minimum. Ali u vreme kada je telefon bio čudo tehnike, pogrešno spajanje linije moglo je imati ozbiljne posledice.

Upravo to se dogodilo početkom 20. veka u prestonici, kada je obična žalba trgovca iz Beograda koji je poslovao i u Pirotu shvaćena kao – vojna pretnja!

Ova anegdota otkriva koliko je nova tehnologija, što je tada bio telefon, mogla biti i korisna i opasna, odnosno, koliko su institucije bile spremne da reaguju bez mnogo provere.

Da napravimo najpre adekvatan uvod: prva telefonska linija u Beogradu uspostavljena je 1883. godine, a zvanična telefonska centrala počela je s radom 1898. U početku je imala svega 50 pretplatnika – među njima su bili Ministarstvo vojske, Ministarstvo unutrašnjih dela, Dvor, bogati trgovci i industrijalci, čuvene kafane.

Telefonske veze su se ostvarivale ručno,  pozivanjem centrale, koja je zatim kablom fizički spajala dve željene linije. Ali, i greške su se dešavale, posebno u tim prvim godinama rada. Veze su se ponekad preklapale, pa je dolazilo do prisluškivanja bez namere da se prisluškuje.

U tom kontekstu desila se i ova priča koja je napravila pometnju u tadašnjoj državi.

Jednog prepodneva 1904. godine u Ministarstvu vojnom zazvonio je telefon. Dežurni koji se javio začuo je iznenađujuću poruku i dok je došao sebi od zaprepašćenja muški glas s druge strane je ućutao. Delić sekunde kasnije na vezi je bila osoba koja mu je saopštila neke sasvim druge skoro pa nebitne informacije od onih koje su vojniku odzvanjale u glavi:

– Neprijatelji su kod granice. Pomeraju se prema jugu. Biće problema ako ne reagujemo odmah – bilo je ono što je prvo čuo, tako da je svoga pravog sagovornika samo ovlaš saslušao. Nije znao ni ko je to izgovorio, ni odakle.

Zabeležio je reči, prosledio ih nadređenom i obavestio dežurnog oficira.

U tadašnjoj političkoj situaciji, svaka vest o mogućem upadu neprijatelja shvatala se ozbiljno. Odnosi sa Bugarskom bili su napeti, a Balkan je bio prostor stalnih trzavica. Hitno je naređena privremena pripravnost jedinica u Nišu i Pirotu.

Ipak, jedan oficir iz Pirota, bio je veoma sumnjičav jer sam nije ništa primetio, pa je odmah proverio da li su njegovi ljudi nešto videli ili čuli na terenu. Ubrzo mu je javljeno da nema nikakvih pokreta, niti signala o ugroženosti.

Sumnja se proširila, a onda je stigla potvrda: telefon je bio pogrešno spojen.

Poruku nije poslao ni vojni obaveštajac, ni lokalni komandant. Govor je zabeležen sa linije dvojice trgovaca, koji su pričali o konkurenciji u prodaji tkanina u Pirotu:

– Neprijatelji su se pojavili oko granice, kradu mušterije, pomerili se i prema jugu! Biće problema ako ne reagujemo odmah, propadosmo – zapravo je jedan od njih izgovorio, ali pošto je prespajanje veza bilo u toku i pošto su se duplirale, vojnik u ministarstvu je čuo samo delimično te rečenice ne pohvatavši njihovu pravu poentu. 

Očigledno preuveličana metafora među trgovcima, shvaćena je bukvalno u Beogradu.

Nakon što je razjašnjeno da je sve bila greška, uzbuna je povučena, a u ministarstvu je održan interni sastanak o „rizicima neproverenog prijema informacija putem novih sredstava komunikacije“.

Donet je zaključak da svaka telefonska poruka mora biti identifikovana i potvrđena pre eventualne reakcije.

Nema podataka da je iko kažnjen, niti da je priča dospela u tadašnju štampu. Međutim, sačuvana je kao interna anegdota među vojnim činovnicima i kasnije se pominjala kao primer kako telefon „može izazvati mobilizaciju i kad se trgovci posvađaju oko cene platna“. I mogla se čuti od njihovih potomaka kada su govorili o nekim davnim danima, svojim očevima i dedama.

Ova epizoda možda danas izgleda banalno, ali govori mnogo o vremenu u kojem se događala. Greške su bile neizbežne, a granice poverenja u telefon, straha i brzopletosti bile su – više nego tanke.