Upravnik grada Beograda Manojlo Lazarević objavio je 1. septembra 1929. godine Naredbu, koja je bila skup pravila koja su se odnosila na uređenje života građana prestonice.
Naredba je jedinstven dokument iz koga se vidi sa kakvim problemima su se susretali stanovnici našeg grada pre bezmalo jednog veka, kako su rešavali izazove urbanog života i kako se Beograd menjao pred veoma dinamičnu treću deceniju dvadesetog veka u kojoj je postao evropska metropola.
Sačinjavala su je pravila podeljena u trinaest poglavlja kojima se uređivao ”javni saobraćaj, mere lične i imovne bezbednosti, mir i spokojstvo građana, čuvanje narodnog zdravlja i održavanje čistoće, javna kupatila, trgovi, ustanove koje rade sa ručnom zalogom i starinarske radnje, držanje pasa i ostalih životinja, prijavljivanje građanstva, rad pri zborovima, konferencijama, čuvanje javnog morala, opšte naredbe i kazne”.
Građane Beograda pre jednog veka, kao i danas, mučilo je radno vreme gostionica, kafana, restorana, pivnica i bašta koje su mogle da budu otvorene do ponoći.
”Muzika u baštama sme svirati samo do 23 časa a u zatvorenim lokalima za sve vreme dok traje rad u istim, no posle 23 časa bez upotrebe instrumenata sa jakim zvukom i pod uslovom da muzika ne dosađuje susedima”, pisalo je u Naredbi što govori da su se i tada građani žalili na buku iz restorana.
Uprava grada Beograda ostavila je sebi mogućnost da, u izuzetnim slučajevima, može da odobri da pojedine kafane, restorani i pivnice mogu da rade do tri sata ujutru ali je zabranila ”noću na ulici pevati, svirati ili larmati” kako se ne bi narušavao noćni mir stanovnika.
Vodilo se računa i o redu u stambenim zgradama pa je Naredbom bilo predviđeno da je ”sviranje, pevanje, upotreba radia sa glasnim govornikom i u opšte sve vrste zabava i svako rad skopčan sa larmom i većim šumom” zabranjeno u ”od 12-15 i od 20-07 časova”.
Prema naredbi upravnika grada Beograd Lazarevića bilo je zabranjeno da ”uzvicima, larmom ili inače svojim držanjem na ulici ili kom drugom javnom mestu izazvati skupljanje publike i činiti ma šta, što bi moglo izazvati strah, uzrujanost ili negodovanje publike” kao i da građani ”svojim neuputnim postupcima drugima prouzrokuju nepotrebna posla ili izazivaju zabune” prilikom javnih okupljanja.
Okupljanje na javnim mestima i po lokalima, kao i ”kretanje ulicama u povorkama, grupama i gomilama”, bilo je moguće je samo uz odobrenje Odeljenja Opšte Policije Uprave grada Beograda. Prijava je morala da bude učinjena tri dana ranije iz navođenje koji redovi građanstva na skupu učestvuju, imena govornika i ”predmeta govora”.
Naredbom je predviđeno da su organizatori skupa dužni da na javnom skupu obezbede mesto za predstavnika vlasti. ”Kad prisutni predstavnik vlasti nađe da je na skupu poremećen mir i red da je ugrožena lična bezbednost ili da je ma čijim postupcima povređen zakon, ili zakonska naređenja, pa naredi da se skup rasturi , sazivači su dužni odmah objaviti da se skup rastura, a svi prisutni imaju se odmah u miru razići”, predviđala je ova naredba.
Zbog ubrzanog razvoja Beograd u naš grad je dolazilo sve više stanovnika za koje je trebalo da se obezbedi hrana pa je broj mesta na kojima se ona spremala rastao. Zato je grad Beograd posebnu pažnju posvetio higijenskoj ispravnosti namirnica koju je sprovodila ”sanitetska policijska“ kontrola.
Vodilo se računa i o higijeni zaposlenih. ”Osoblje koje je zaposleno u ovakvim radnjama, dužno je da obraća naročitu pažnju na svoju telesnu čistoću i u tome cilju mora se često kupati pre svakog rada ili kad god se ma kako izbrlja osoblje je dužno brižljivo oprati ruke pod česmom sapunom. Poslodavac je dužan osoblju staviti na raspoloženje sapun i dovoljan broj čistih ubrusa. Preko odela osoblje mora imati, prema prirodi posla, belu bluzu, belu kecelju ili beli mantil a na glavi belu kapu.”
Bilo je naređeno da ”poslodavci i njihovo osoblje moraju imati dovoljno telesnog rublja, da bi ga mogli po potrebi menjati, a moraju ga presvlačiti, čim se ono, koje nose, najmanje isprlja” kao i da ”svi moraju biti odeveni čisto i pristojno u građansko odelo i kao obuću smeju nositi samo cipele”.
Za zaposlene u radnjama koje se bave ”gotivljenjem jela i poslastica i izradom i prerađivanjem životnih namirnica” bio je predviđen obavezni lekarski pregled prilikom zapošljavanja kod sanitetskog referenta Uprave grada Beograda, a potom na svaka dva meseca kod opštinskog lekara.
Prostorije kafana u kojima se spremala hrana morale se u da budu odvojene od ostalih delova restorana a te prostorije morale se da budu ”dobro patosane zdravim daskama, pločama, betonom ili sličnim podom” na kome nije smelo da bude ”blata, prašine ili kakvih otpadaka”.
U mesarnicima smela je da se drži samo svežeg mesa i prerađevina koje su morale da se čuvaju ”na čistom, suvom i hladnom mestu”.
“Opšte kujne, mlekarnice, buregdžinice i poslastičarnice koje jela i poslastice izdaju publici da ih odmah i jede” morale su to da čine u posebnim prostorijama u kojima je ”pod morao biti uvek opran i pometen i ako je drven uljem premazan da na njemu nema prašine”.
Bilo je propisano da se za ”izradu namirnica sme se upotrebljavati samo svež i ispravan materija kao i da je zabranjeno ”dodavati namirnicima ma kakve sastojke, da bi im se popravio miris ili boja ili sačuvale od kvara”.
Nije se dozvoljavalo ”na ulicama istresati prostirke, krpe, ili drugo šta, izbacivati na ulicu smetlište ili šta drugo, vodu ili ma kakvu tečnost” iz lokala.
Bila je predviđena kazna za pljuvanje. ”Zabranjeno je u kafanama, restoranima, opštim kujnama, mlekarnicama, radnjama i radionicama, u hodnicima i na stepenicama nadleštva i privatnih zavoda na pod pljuvati. Isto je zabranjeno pljuvati na pod u opštim saobraćajnim sredstvima kao železnicama, brodovima, automobilima i dr.
Takođe je zabranjeno pljuvati (na zemlju) na ulicama, parkovima, na šetalištima i drugim javnim mestima. Kondukteri na tramvajima, autobusima i drugim saobraćajnim sredstvima odgovorni su lično, ako krivca ne legitimišu i ne prijave policijskoj vlasti”, pisalo je u Naredbi.
Tako je Beograd uređivao ponašanje svojih građana pre bezmalo jednog veka. Mnoga od ovih pravila aktuelna su i danas što može da znači da imamo iste probleme, kao pre skoro sto godina, ili ništa nismo naučili? Ali to već tema za drugu priču.
Autor: Goran Vesić
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
