Zaboravljeni izumitelj zabrinut za budućnost

Beograd, kako je Kaldrma već pisala, već 130 godina razvija vodovodni sistem koji ni u najtežim godinama dva svetska rata – nije zakazao.

Zahvaljujući fabrici u Belim vodama, voda je već početkom 20. veka stigla i do stanova…

Ali, kvarovi i održavanje sistema nekad zahtevaju da se zavrne slavina. O tome, pa i o o težim situacijama, poput bombardovanja (koje se samo 5 godina kasnije i dogodilo) mislio je jedan Beograđanin, inovator, Mihajlo Obradović, davne 1936. godine.

On je smislio poseban protočni rezervoar, koji bi svaki stan trebalo da ima “za ne daj Bože”, a koji bi omogućio da skuvamo ručak, umijemo se i udesimo i kad vode nestane.

I sve to kako ne bi bilo onih neprijatnih iznenađenja, kada ne očekujemo da je slavina “presušila“, a mi se baš spremamo za polazak na posao.

A kako je Mihajlov izum bio zamišljen i šta je sve dizajnirao mladi mehaničar lepo je opisala beogradska štampa u leto 1936. godine.

“Ima planove za električnu centralu koja će funkcionisati bez gorivog materijala, izmislio je ‘svetleću zastavu’, a juče se pojavio sa najnovijim pronalaskom. To je aparat za rezervisanje vode. Kroz dva limena rezervoara, koji se montiraju na samom vodovodu, u kuhinji ili na nekom drugom mestu, prolazi neprekidno voda. I uvek je sveža“, pisale su novine.

S obzirom da se u to vreme nad svima nadvijala senka budućeg rata, ĉija uvertira je tada već buktala u Španiji, gde je avijacija razarala gradove, Obradović je isticao da je njegovo rešenje spasonosno za slučajeve da je vodovod u defektu zbog bombardovanja.

“U svakom kazanu ima toliko vode da se porodica može snabdevati u toku nekoliko dana“, tvrdio je beogradski zabrinuti inovator.

Kazan je bio neobičan jer se sastojao iz dva dela, a da li je njegova konstrukcija tako jednostavna ili je tu postojala i neka “caka”, u štampi nije bilo otkriveno. Nadolazeći događaji, iako onakvi kakve ih je predvideo, zauvek su razvejali i Obradovića i njegovu ideju za snabdevenost vodom domaćinstava u katastrofičnim situacijama.

U svakom slučaju, ovaj mehaničar bi sa svojim zaboravljenim izumom možda zasjao i danas na nekom festivalu nauke u 21. veku!

I da, nažalost, Beograd je dočekao bombardovanje, i to čak preko deset puta od 1941 do 1945. godine, nakon što je ova reč tako slobodno upotrebljena u štampi, kao da je reč o šali.

Šta je dalje bilo sa Mihajlom Obradovićem, nije poznato. Ali se zna šta se desilo sa njegovim izumima, poput navedenog “aparata za rezervisanje vode”, “svetleće zastave” ili električne centrale bez gorivnog materijala: zauvek su iščezli, bez najmanjeg traga.