Zaboravljeni beogradski “Švajcarac”

Kada su 2001. godine došli na ulice Beograda, polovni švajcarski “Divag” tramvaji bili su značajno pojačanje tramvajskog fonda GSP, iscrpljenog prethodnom decenijom sankcija.

Iako su, istina, bili stariji od naših sveprisutnih “KT4”, kupovanih još od 1984. u tadašnjoj Čehoslovačkoj (i u međuvremenu potpuno “izraubovanih“), bili su “klasa“. Ne samo za vreme u kome su napravljeni, uglavnom 1969. godine, već još uvek i za 21. vek: veoma očuvani i neobični, nostalgični i svakako – vrlo pouzdani u vožnji.

Nazvali smo ih odmah “švajcarci” jer su stigli kao poklon iz grada Bazela u Švajcarskoj. Uprkos decenijama vožnji po bazelskim prugama, bili su u besprekornom voznom stanju. Jer, u švajcarskom tehničkom univerzumu, reč održavanje osnova je na kojoj počiva sve.

Danas ovi tramvaji čine oko trećinu voznog parka GSP-a. Ali, kada bismo pogledali neku staru fotografiju Beograda, s kraja sedamdesetih, naprimer, videli bismo zanimljiv i intrigantan prizor: i tada smo imali “švajcarce” na šinama! Otkud onda ti “švajcarci pre švajcaraca” još tada na ulicama Beograda? Zar donacija iz 2001. nije bila premijera ovih vozila u Beogradu?

Doduše, nije reč o doslovce istim, već o veoma sličnim vozilima koja u to vreme nisu bila švajcarska donacija već su kupovana stranim kreditima koje je Jugoslavija tada dosta uzimala. Beograd je tako dobio svoje prve “Divag” tramvaje.

Bili su crvene boje, jer su dodatno ofarbani prema zahtevima iz Beograda, što se vidi na malobrojnim sačuvanim kolor fotografijama. Zelena boja današnjih “Divaga”, uz poneki i narandžasti, ostala je kao originalna boja prema švajcarskim standardima.

Imali smo pet solo i šest zglobnih tramvaja. Ono što je bilo itekako zanimljivo i iz današnje perspektive jeste da su ovi prvi “švajcarci” imali vrata sa obe strane.

“Dobro se sećam vožnji u njemu. Drvena sedišta, vrata s obe strane”, jedan je od komentara nekadašnjeg putnika.

Naravno, vrata “do ulice” nisu se koristila kod nas, mada je u svetu to uobičajeno kada su peroni na sredini ili kada tramvaj ne koristi okretnicu, već kao voz menja smer kretanja bez okretanja jer su upravljačke kabine za vozača bile sa obe strane vozila.

Ta “dvovratnost” je zbunjivala mnoge i bilo je smešnih scena, ali i svađa kada putnici nisu mogli da izađu na onu stranu na koju su želeli pa su vikali na vozača da otvori i “njihovu stranu” bez obzira na automobile i kamione koji su tutnjali kolovozom.

Iako smo ih platili, ni ovi tramvaji nisu bili “ganc” novi već su u Beograd stigli kao polovni, sa izvesnim stažom na stranim šinama. Nabavili smo ih 1977. godine iz nemačkog grada Hagena.

I tu je “caka” čitave priče o “švajcarcima”: tramvaji “Divag” su, ustvari, “Nemci”. Iako ih mi zbog donacije iz Bazela danas zovemo “švajcarci”, kompanija “Duewag”, kako se piše u originalu, je iz nemačkog grada Erdingena, a odavno je kupio, takođe nemački, gigant Simens. I danas je najveći broj tramvaja i lakih šinskih vozila koji saobraćaju u Nemačkoj, pa čak i u drugim EU zemljama, napravljen u njenim pogonima

Bilo kako bilo, i oni nekadašnji “hagenski” i ovi današnji “bazelski”, valjali su nam, i valjaju i danas, što bi se reklo, “svaku paru” jer stotine hiljada Beograđana i gostiju njima svaki dan putuje prestonicom ka svom cilju. I tamo i stiže.