“Sve bespravne zgrade rušiće se – odmah!”

Stigli su na obod Beograda odmah po Velikom ratu, tamo negde od proleća 1919. Ubogi, siromašni. Upropašteni u ratnim stradanjima, opljačkani od okupatora, izbezumljeni… Nisu mogli u varoši takvi da se nastane. Nisu priličili. A nisu ni imali s čim.

Za koru hleba nisu imali gde drugo da se izbore osim u prestonici. Iako surova, davala je minimalnu šansu i varljivu nadu. Jer, tamo odakle su došli, u razorenim selima i opustelim varošicama, za njih tek nije bilo nikalve šanse. Moralo se za Beograd…

Sklepali su udžerice tamo ispod Karađorđevog parka, dole ka klisuri Mokroluškog potoka. I svakim danom zauzimali brežuljke iznad Bulevara Franše d’Eperea. Nije prošlo mnogo – niko im više ništa nije mogao.

Vremenom su se naselili i šibicari, i lopovi, i žene lakog morala, i kafedžije, i radnici, činovnici… Izmešalo se toliko da se nije znalo koji sve soj ljudi tamo nema. Jatagan mala. Po zlu čuvena. Sa njima se naselila i smrt. Lako se umiralo. Što od oružja, što od raznih bolesti.

Straćare su ruglo grada, moramo da rušimo, pretili su čelnici Opštine beogradske jednu godinu, drugu, petu, desetu, ali od pretnji, u suštini. dalje nisu mogli da dobace. Rizično bilo po život zadirati duboko.

Onda su naposletku rekli – sad ili nikad! I ušli su u Jatagan malu početkom leta 1940. Činilo se kao da su ih zatekli nespremne, kao da Jataganmalci nisu verovali da se to zaista može desiti. Ubrzo je bilo gotovo sa najopasnijim i najprljavijim naseljem. Sa čatrlja su otkivane daske i limovi dižući prašinu u kojoj su nestajali domovi onih koje Beograd nikako nije želeo.

A tog 16. avgusta 1940. u kafani “Kod Grka” zasedala je komisija. Ono jada što je preostalo i dalje je potajno verovalo da će rušenje stati i da će, ni sami ne znaju kako ni zašto, baš oni preteći.

Već su im poskidali krovove, ali nadali su se dok su razastirali postelje da noćivaju pod vedrim nebom.

Po razvaljenim plitkim temeljima bivšeg života razvlačili su se olinjali psi…

A “Kod Grka” je uzbuđenje dostizalo vrhunac. Komisiju je predvodio Milentije Stanišić, referent Građevinskog odseka Beogradske opštine. Za stolom i dr Klara Levaj, pa gradski većnik Moris Demajo, arhitekta Borivoje Čolaković, i gradski kontrolor  Ljubomir Bršić. Umoljavala je delegacija Jataganmalaca da ih poštede, kumila, preklinjala, obećavala… A ostali su sedeli unaokolo iznad kafane i nisu znali kuda i kako dalje.

Paragraf zakona je nalagao da se svi objekti skloni padu, nehigijenski ili kod kojih postoji opasnost od požara, imaju porušiti bez naknade. A drugačijih o nabrojanog nije ni bilo u naselju.

Opština beogradska je odlučila da im da nešto novca za selidbene troškove, ali nije želela da im pronađe prostor gde bi mogli da pod njenim nadzorom naprave trajnu zdravu i sigurnu naseobinu.

– Ne bi se mi naseljavali ovde, ali znate i sami kako je bilo teško odmah posle rata sa stanovima i za ljude bogate, a kamoli za nas siromahe sa petoro, šestoro dece – pokušavali su da omekšaju srce članova komisije.

Đorđe Jeremić je imao sedmoro. Sa njima, još žena i njegova majka. Kovački radnik je.

– Jedna ruka kod mene radi, ova moja, a deset usta jede…. Kuda ćemo odavde?

I Aleksa Lukić, bivši muzikant, govorio je tugaljivo u kafani. Okačio je instrumente, pa godinama unazad skupljao staro gvožđe i suve kosti.

– Ja razumem da je ovde kod na u Jatagan mali smrad i jad, ali ostavite nas bar dok se ne smiri malo situacija – dodao je Budisav Končar, radnik, rodom tamo od Plitvičkih jezera, aludirajući na jezive vesti koje su stizale iz porobljene Evrope, nekako se naivno nadajući kao mnogi da će krvava nacistička čizma da nas zaobiđe.  

Ubrzo je nastao tajac. Čekala se završna reč komisije. Predsedavajući je pročitao imena onih koji su dužni da odmah napuste taj prostor zauvek. Bila su to zapravo imena svih preostalih. Poslednje je pročitano Milosava Talijana, sopstvenika kafane u kojoj im je zapečaćena sudbina.

Poslednji Mohikanci Jatangan male su snuždeni krenuli jutrom razdvajajući se prema Marinkovoj bari, Makiškom polju, Dušanovcu… Da tamo pobiju stare grede za svoje nove domove.

To je bila poslednja epizoda iz života čuvenog naselja.

Poslednja? Da, ali onog izvornog, originalnog.

Jer, nije prošlo mnogo, a Beograd su nadletele Hitlerove štuke. U tom opštem metežu ratnih godina počeli su neki novi da dolaze tamo gde je bila Jatagan mala. Iz raznih razloga. Tu su ostali i po oslobođenju, da bi priča konačno i definitivno bila završena tek 1960-tih kada je započeta izgradnja autoputa nad koritom Mokroluškog potoka, Mostarske petlje i pratećih saobraćajnica. Ukleta, mračna i prljava Jatagan mala je ostala samo u sećanjima, pričama, serijama, fotografijama…