Surove kazne Beograđana – od pijace robova do 100 batina ko ne ode na bal

Kroz burnu istoriju dugu više od dva milenijuma Beogradom su vladali mnogobrojni, danas znani ali i mnogo više, zaboravljeni vladari. Hroničari su beležili mnoge njihove navike i običaje. Pored činjenica zabeleženih u istorijskim čitankama, bilo je i neobičnih događaja koji danas na jedan sasvim drugačiji način svedoče o vremenu u kojem su se dogodili.

Izabrali smo par ilustrativnih “epizoda” kako bismo dočarali neka vremena i njihovu teskobu, a koje nisu previše poznate.

Tako je, naprimer, ostalo sećanje na vreme austrijske vladavine Beogradom (1717 – 1739) kada se za zabave i razonodu građana brinuo sam upravnik Srbije, princ Aleksandar. On je o trošku austrijske uprave „opravio jednu poveću kuću i poklonio svom hofmajsteru Triliću“.

U toj kući za vreme mesojeđa (kada nije bilo posta) održavali su se balovi, na kojima se provodilo ne samo austrijsko činovništvo, već i domaće građanstvo, odnosno – ono je balu moralo da prisustvuje.

Mitropolit Mojsije Petrović je zabeležio sledeće: „Birgermajster je išao od kuće do kuće i terao građane na bal, gde su ulaznicu plaćali po 17 krajcera. Na Birgermajstera se nije smelo potužiti, jer bi onda tužilac propao: bio bi upropašćen, omrznut, gonjen, a građani su pored svega veselja u sali bili prestravljeni, jer se za najmanju sitnicu hapsilo, okivalo u gvožđe i udaralo po 100 batina“

I mitropolit Mojsije morao je da da prilog od devet forinti „za varošanke Nemcima“, što je bio dokaz da je i on kao mitropolit morao da igra kako su gospodari Beograda Nemci (Austrijanci) svirali.

Prva cenzura zbog pravopisa

Posle objavljivanja hatišerifa, knez Miloš Obrenović se postarao da se u Beogradu osnuje i prva štamparija. Nabavljena je u carskoj Rusiji i počela je da radi 1831. godine 9. septembra.

Prva knjiga u ovoj štampariji, odštampana je 1832. godine, pod nazivom „Sabor istine i nauke“ , autora Jovana Stajića, ličnog lekara kneza Miloša i vaspitača njegove dece. Interesantno je da kada je Miloš saznao da se ova knjiga štampa, a da on za to nije dao odobrenje, tražio je da mu se pošalju složeni tabaci. Saznavši za sadržinu i pravopis kojim je pisana, knez je bio veoma nezadovoljan.

Misli su mu se učinile veoma napredne i smele, jer se govorilo o slobodi i jednakosti svih ljudi na „izobraženje i kulturu“, te da se bez toga prava narod ne može prosvetiti i kulturno uzdići.

Miloš je tada pozvao Stajića i upitao ga zašto ga nije pre štampanja obavestio o ovoj knjizi, nego je bez njegovog odobrenja štampao.

Stajić se pravdao time da je rukopis pregledao i pročitao Dimitrije Davidović. To se knezu uopšte nije svidelo i tvrdio je da nije ovlastio nikoga, pa ni Davidovića da daje odobrenje za štampu i da se bez njegovog odobrenja ne sme ništa štampati.

„Ja protislovim da knjiga vaša ne zaslužuіe da se pečata, i da ste ju vi protivnim čim napunili, no tek oću da pređe preko moje, a ne Davidovićeve cenzure, a Berman će izvući furu za to“

Uvređen ovim Stajić je napustio Beograd i službu.

Najveći trg roblja

Beograd je u XV i XVI veku, kada je Turska bila u najvećoj snazi i usponu, bio jedan od najvažnijih trgova za prodaju roblja u Osmanlijskom carstvu. Mučna i surova trgovina cvetala je u Beogradu čitava dva veka, koliko je trajala svemoć ovog carstva.

U Beograd su stizali svi robovi zarobljeni na zapadnim bojištima, uglavnom, Ugarskog kraljevstva. Uz njih su dovođeni i svi oteti usput, deca, žene, čak i stariji ljudi.

Bio je to horor bez presedana dok su izbezumljeni, tučeni i silovani nuđeni na prodaju kao da je reč o najbanalnijim stvarima a ne živim ljudima. Najbolje su se prodavali mladi, devojčice i dečaci, koji su kupovani iz raznih pobuda, od eksploatatorskih do seksualnih.

Putopisac Butingal zapisao je 1540. godine, prilikom prolaza kroz Beograd sledeće potresne reči:
„Silno roblje tu se na prodaju nudi;
Mlade žene i odrasli ljudi.
Sa majčinih grudi dojenče se krade.
Žena za svog muža više ne sme ni da znade.”