Stići iz Beograda u Zemun, bez zapljuskivanja i veslanja

Kako je danas samo lako doći od centra Beograda do Zemuna. Ali, dok smo stigli do te lakoće morali smo da savladamo prirodu svim tehničkim čudima 19. i 20. veka.

Jer, priroda između ova, nekada dva grada, bila je surova: močvare, pesak, dve reke, visoke vode…

Sve to pre nego što su radnici, a bilo je to i pre Drugog svetskog rata i radnih akcija, zasukali rukave i nasuli pesak, napravili kej, asfalt, šine…

Reklo bi se – ako je teško bilo doći kopnom, a onda je vodom barem uvek moglo da se putuje. Jeste, ali nimalo prijatno ni lako. Običnim čamcima, sa veslima, koji se ljuljaju i zapljuskuju putnike.

Bio je potreban parobrod.

O tome kako je izgledao dolazak ovog, zaista pravog čuda u Beograd, mašinerije koja ozbiljno spaja gradove na rekama, pisao je još i Branislav Nušić u knjizi “Stari Beograd”.

“Ne mogu današnji Beograđani, koji sad za nekoliko minuta preleću preko mosta u Zemun, ni zamisliti kako su dockan pristali parobrodi uz beogradsku obalu a koliko je docnije još zavedena redovna plovidba između Beograda i Zemuna“.

Prvi parobrod u Savu je uplovio 26. avgusta 1838. Zvao se “Sofija” i imao je za cilj da ispita plovnost reke.

“Ovo je prvi paroplov koji se na Savi dosad vidio“, pisale su “Novine srpske”.

Ali, još dugo se putovalo čamcima…

Prvi rezultat nije bio dobar, pa je “Sofija” ponovila svoj poduhvat na većem vodostaju.

Plovidba Savom započela je 1844, ali ne do Beograda! To je bila linija Sisak – Zemun. Beograđani su, ipak, tri godine ranije videli i doživeli pristan parobroda na savsko pristanište.

“Uz našu je obalu na Savi prvi put prispeo parobrod 12. juna 1841. godine. To je bio ‘Herc-hercog Ludvik’ na kome se dovezao grof Sečenji vraćajući se sa Đerdapa“, pisao je Nušić.

To je bio glavni događaj u Beogradu, svi su pohitali na Savu, a grof je dozvolio i razgledanje parobroda.

“Dolazili su čak i Turci, koji inače ne vole te evropske manzaflarije i divili su se ovoj novoj sili”, pisao je Nušić.

Tada se javila i ideja o parobrodskoj liniji Beograd – Zemun. Ali, do realizacije bilo je mnogo peripetija.

Godine 1844. u Beograd stiže jedan mali parobrod, koji je povezivao Bečkerek i Temišvar, rekom Tamiš.

Ali vlasnik nije uspeo da dobije dozvolu za prevoz, niti da ga proda. I država je pokušala da uvede liniju ili da da koncesiju.

Dok se čekalo na redovnu liniju, svaki parobrod koji bi pristajao u Beograd izazivao bi oduševljenje.

Austrijanci su nas pretekli i 1850. godine, dok se kod nas planiralo kako da se organizuje akcionarsko društvo, povezali su redovnom parobrodskom linijom Zemun, Beograd i Pančevo. Za premijeru je organizovana “uveselitelna plovidba“, zakuska i zdravica.

I tek od tada veza Beograd – Zemun postala je pristojna, bez “zapljuskivanja” i veslanja.

Sve do izgradnje mosta Kralja Aleksandra 1934. godine i uvođenja tramvajske linije 14, odnosno, do izgradnje novog mosta na tom mestu, zvanog “Bratstvo Jedinstvo” u Brankovoj ulici, početkom 1950tih godina 20. veka, brodovi su bili najmasovniji način prevoza stanovništva između Beograda i Zemuna. Više od 100 godina…