Šta su sve Beograđani planirali da rade 6. aprila 1941.

Svašta lepo je trebalo da se desi u Beogradu tog 6. aprila 1941. godine. Bar onako kako su razni Beograđani planirali i očekivali. Ali u osvit zore u Beograd je stigla drugačija sudbina: smrt nošena krilima Hitlerovih aviona.

Bila je nedelja. I nije je bio Vaskrs kao što se često može pročitati. Taj veliki hrišćanski praznik te 1941. padao je zapravo 20. aprila.

I sa njim i bez njega, nedelja je trebalo da bude dan za porodično uživanje. Mnogo toga je bilo planirano.

U ovom tekstu navešćemo samo deo tadašnjih očekivanih dešavanja koja se nisu dogodila. Ako nešto pak i jeste, poput udaje ćerke predsednika vlade, daleko je bilo od glamura koji je danima pripreman. Sve su uništile nacističke bombe, ugašeni su mnogi životi, uništeni domovi…

Nadali su se nekako svi da će rat da zaobiđe ovu zemlju, verovali su u neko čudo, iako svesni da se zbivaju veliki prelomi.

Iako se desio burni 27. mart, opet je nekakva vera u nastavak normalnog živora preovladavala: bioskopi su najavljivali vrhunske projekcije, kafedžije su se nadale dobrom pazaru, mlade su probavale venčanice, igrao se i fudbal…

U ličnim i porodičnim oglasima u štampi od tog datuma može se naći da su „Olga, kćerka armijskog generala Dušana T. Simovića (predsednik kraljevske vlade od 27. marta i načelnik Vrhovne komande vojske) i inž. Branko Šain-Miletić venčani 6. IV 1941. u Beogradu“.

Nije baš jasno kako je moglo da u novinama od 6. aprila bude objavljeno da se već venčanje zbilo, kada je trebalo tek da se desi tog dana! Istina, uprkos žestokim napadima na prestonicu ono se jeste dogodilo u tu nedelju, ali na brzinu. A moglo je i da se ne desi, a u novinama ostao zapis da jeste.

Ovako je godinama kasnije novinar Mihailo Marić zapisao u svojoj knjizi:

– Predsednik vlade bio je iznenađen – u času kada se spremao da pođe na venčanje svoje kćeri. Iznenađeni su bili i sveštenici u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru (ova crkva je parohijska za ulicu Simovićevih). Zbog bombardovanja Beograda, Simović nije otišao u crkvu, a venčani obred obavljen je na brzinu. Sveštenici nisu stigli ni da upišu u crkvene knjige venčanih šestoaprilski bračni par Šain-Miletić. Zajedno sa mladencima i svatovima pobegli su u obližnje sklonište.

Bilo je najavljeno i da će tog dana na radio Beogradu od 6.15 do 7.30 časova, narodne pesme da peva Bora Janić, dok je za 9.30 bio planiran „prenos službe Božje iz Saborne crkve“. To se nije desilo. Grad je već bio u ruševinama u to vreme.

I dnevni list “Politika” je najavio da će se od 6. aprila prodavati po jedan dinar zbog izuzetnih prilika i da će izlaziti na manje strana, uz napomenu da je to privremena mera i da će „čim prilike dopuste, Politika izlaziti u svom dosadašnjem obimu“.

Nije prodat nijedan primerak po jedan dinar tog dana. I Politika nije više izlazila. A prilike su dopustile uslove tek 1944. godine, nakon oslobođenja Beograda, i prvi broj tog lista pojavio se pred čitaocima u subotu, 28. oktobra.

A za dan u kome su Hitlerove trupe napale Jugoslaviju i nemilosrdno bombardovali i prestonicu, u bioskopu “Beograd” bila je najavljena „velika ruska premijera čarobnih melodija i duhovitog tempa sa muzikom od Čajkovskog, Verdija, Borodina i Rimskog – Korsakova“, pod nazivom „Pesmom kroz život“.

U glavnoj ulozi, kako je na plakatima i u reklamama pisalo, bio je najslavniji ruski tenor današnjice S. Lemešev uz opasku da su mesta numerisana i da pretprodaja karata počinje u 10 časova.

U bioskopu “Kasina” je trebao da bude prikazano ostvarenje „Sunce nikad ne zalazi“ s prvim terminom u 10.30 pre podne, a film je najavljen kao „američka premijera o najvećoj špijunskoj aferi današnjeg doba, u kojoj je prikazana borba sa nevidljivim mračnim silama i tajnim radio stanicama“.

Tajne radio stanice počevši od zlokobnog 6. aprila će postati uskoro stvarnost i u Beogradu i ostatku zemlje, a vodiće se i žestoka borba sa mračnim silama, vidljivim, i sa veoma vidljivim zlodelima nad srpskim stanovništvom.

Te nedelje Beograđanima je u bioskopima „Novi Korzo“ i „Slavija“ trebalo da bude prikazan film „Htela sam dete“, a za koji je u novinama bila sledeća objava:

– Kruna filmskog stvaranja, gigantski socijalni film. Milionsko delo koje je ushitilo ceo svet. Najveći šlager svih vremena. Najslavnija umetnica sveta Beti Devis dostigla je vrhunac svoje kreativne umetnosti u impresivnoj socijalnoj drami o životu jedne nesrećne žene – devojke koja se odrekla najveće sreće jedne žene: svog deteta da bi prikrila svoj pad i sram…

U štampi koja je tog jutra trebalo da dočeka Beograđane kod kolportera na ulicama, a čiji su brojevi sačuvani u arhivama, bila je ispisana i poruka majkama koje se, za razliku od Beti u filmu, nisu odrekle nikoga i koje su na sve načine trudile se da porodicu održe uprkos teškim vremenima.

– Još samo nekoliko dana razdavaja nas od Vrbice (te 1941. godine praznik je bio u subotu 12. aprila prim. aut), najavljujući dan najveće dečje radosti… Možda su majke zaboravile, ali evo mi ih danas opominjemo da je sasvim blizu dan najvećeg dečjeg praznika. Ako je majkama trenutno u glavi samo misao da snabdeju kuću najpotrebnijim i samo nasušnim stvarima, njihova deca nisu zaboravila Vrbicu i veruju da će je i ove godine dočekati vesela, u novim haljinama i odelima, novim cipelama i šeširićima, kao i svih ranijih godina…

Dečja radost je 6. aprila utihnula pod ruševinama. Vrbica je došla sama od sebe, onako kako je u kalendarima zapisano. I tada su padale bombe, očevi su ginuli, domovi su paljeni…Tužna i krvava.  

U novinama datiranim na 6. april 1941. godine može se pročitati i jedan oglas u kojem se traži pomoć.

– Nesposoban ni za kakav fizički rad i posao, 66-godišnji Rus, nalazi se u veoma teškom materijalnom stanju potpuno bos i go. Oženjen Srpkinjom, žena opasno bolesna s teškom bolesti pluća, nesposobna ni za kakav rad, apsolutno nema nikakve hrane i lekova. Kašalj je muči do potpune iznemoglosti i malaksalosti. Čitavu zimu uzalud sam molio za par starih cipela i mleka za bolesnu ženu. Najpokornije molim plemenitu braću Jugoslovene ma za kakvu skromnu pomoć i za par starih cipela za nastupajući Uskrs. Beograd, Savska plaža, Naselje Novi Beograd 4, ul. 106 gđi Mitrović za starog bolesnog Rusa.

Tako je Rus molio, a dolazeći Uskrs je bio crn da crnji ne može biti. Gori će biti tek onaj za tri godine, 16. aprila 1944. kada saveznički bombarderi budu istovarili tone bombi na naciste u Beogradu, od čega će ponovo stradati hiljade nedužnih Beograđana.