Skela koja je preko Dunava vozila u Zemun

Kamen zemunskog keja zapljuskuju talasi Dunava. Moćna reka deli Srem i Banat, a prekoputa se vide kućice na vodi. Tu negde nalazi se Crvenka, tako blizu, a tako daleko! Veze Crvenke i Zemuna još se dobro pamte, to je bilo praktično predgrađe ili prvo zemunsko selo, iako je u Banatu. Bilo je bliže od Batajnice i Bežanije koje su u to vreme bile već velika sremska naselja!

“Leti je ovde raj, milina“, govorio je čovek koji je tu negde, u drvenoj baraci, davno sravnjenoj sa zemljom, živeo. Leva obala Dunava i mogućnost da se tu podigne poneka kućica za uživanje mame Beograđane i Zemunce da pređu na drugu stranu reke, ali samo ako imaju čamac.

A nekada je vozila i skela, imala je svoju satnicu i tarifu. Za minut-dva našli biste se u pravoj divljini. Vožnja je koštala dinar. Krajem tridesetih godina prošlog veka baš onaj čovek koji je svoju kuću hvalio kao “raj” zapravo je bio “kondukter” na ovoj skeli.

Zajedno sa još dva druga po čitav dan vozio se preko Dunava tamo-amo, upravljajući skelom koja je mogla da primi i 200 ljudi. A onda, kad padne mrak, oni bi ostali u Crvenki i čekali novi dan. Bez struje, vodovoda, kanalizacije, bez zvuka motora i buke s kaldrme, maltene u blatu.

I danas kada govorite sa starim Crvenčanima, oni će vam pričati o skeli i čamcima, prilici da pređu pravo u Zemun i na pijaci prodaju svoje proizvode.

Čitavo ovo prostranstvo koje zovemo danas Leva obala Dunava bilo je samo jedna velika močvara.Izgradnjom velikog nasipa duž Dunava i mreže kanala bare su se povukle, sezonske poplave nestale i ostalo je samo plodno zemljište. Ali, nije bilo seljaka. Oni najsiromašniji paori iz cele zemlje prigrabili su priliku da na ovom prostoru započnu novi život i napravili divlju naseobinu koja je brojala pod 500 do 1.000 straćara. 

Nije to bio za džabe – morali su da plate državi zakupninu. Oko zemlje koja nikad nije bila obrađivana bilo je malo više posla, ali vremenom je dala svoje plodove.

Kako tamo preko nije bilo ničega, Zemun je bio najbliži grad, pa ne čudi da je ova skela bila tako puna.

“Svakog dana sa zemunskog pristaništa, od jednog malog šteka ispred same kafane ‘Šaran’, otisne se ili jedna velika dereglija, velika motorna skela, u kojoj ima mesta i za dvesta duša, ili jedan oveći motoran čamac. Vešto upravljeni, oni sigurno i lako preseku vodu i začas pristanu uz suprotnu obalu Dunava na kojoj se, visoke kao jablanovi, dižu bezbrojne vrbe, odavno već ozelenele i oresale“, pisala je “Politika” 1938. godine.

Novinar je detaljno opisao neobičan život skeledžija. Liniju je koncesijom dobio Kraljevčanin Mile Krivačić i uposlio je trojicu skeledžija koji su živeli u dve belo okrečene drvene kućice koje su se iz Zemuna jasno videle.

U jednoj kućici živeo je stariji čovek, kondukter skele, sa ženom. Druge dve skeledžije, jedan čovek poreklom iz okoline Pančeva i jedan iz Bosanskog Petrovca živeli su u drugoj kućici, iznad kafanice. I bilo im je dobro.

Muhameda su zvali Doktor, jer je završio trgovačku akademiju u Gracu.

“Ja poznajem dosta ljudi koji imaju fakultet pa žive gore od mene. Mnogi od njih srećni bi bili i da su skeledžije! Valjda mi je takva sudbina“, pričao je.

Pred sam Drugi svetski rat, 1940. godine, Crvenka je “unapređena” tako što je postala ogledno dobro Poljoprivredno-šumarskog fakulteta. Izgrađeni su silosi, štale, obori i torovi, živeli su tamo radnici, kovač i bravar, isprobavale su se mašine i najsavremenija poljoprivredna tehnika. Pa i tada je prevoz bio problem – ili vožnja po nasipu od Pančevačkog mosta sedam kilometara ili skela.

Danas preko Dunava u Zemunu više ne prelaze skele na kojima se tiskaju ljudi. Na čamcima nema svežeg voća i povrća iz Crvenke. Dunav prelaze samo zaljubljenici u reku koji i danas izgovaraju iste reči kao skeledžija pre osamdeset i više godina, ni ne znajući da je on ikad hodao tim rajom na zemlji: “Mir, brate, čist vazduh, voda…“.