Prva moderna bolnica po evropskim standardima

Malo ko od nas kada prolazi pored prelepe zgrade u ulici Džordža Vašingtona broj 19, zna kakvu je ulogu ona odigrala u istoriji našeg grada.

Danas se u ovoj zgradi nalaze Srpsko lekarsko društvo i Muzej srpske medicine a kada je izgrađena bila je prva moderna bolnica, po evropskim standardima, u Beogradu i Srbiji.

Srbske novine su objavile 22. februara 1841. godine da je Prva građanska bolnica osnovana u Beogradu. Duže od dve decenije bolnica nije imala svoju zgradu, već je bila smeštena u iznajmljenim kućama na više mesta u gradu.

Ove kuće, koje nisu građene za bolnicu, imale su male i niske sobe, bez provetravanja i s vrlo oskudnim inventarom. Upravo zbog toga, inicijativu za izgradnju bolničke zgrade pokrenuo je knez Mihailo 1861. godine. Knez je za tu svrhu poklonio plac koji je otkupio od Đorđa Cenića, na tadašnjoj Paliluli, kao i građevinski materijal koji je bio pripremljen za izgradnju njegovog letnjikovca u Smederevu.

Drugi deo placa poklonio je Ilija Milosavljević Kolarac. Projekat za izgradnju izradio je Jovan Frencl, po ugledu na jevrejsku bolnicu u Berlinu, a smatra se da je postojao predložak za projekat.

Beogradska opština dva je puta priređivala bal s lutrijom „u korist bolnice i sirotinje mestne“, od kojih je odlično uspeo bal održan 11. februara 1865. u „Srpskoj kruni“, u organizaciji Odbora beogradskih gospođa, pod pokroviteljstvom kneginje Julije Obrenović. Tada je prikupljeno 1.667 dukata, 30 groša čaršijskih i 30 para.

Kamen temeljac za izgradnju gradske bolnice položen je 30. juna 1865. godine u prisustvu kneza Mihaila, opštinskih odbornika, građana i uglednih ličnosti. Tokom izgradnje bolnice nije bilo dovoljno sredstava da se ovaj posao završi tako da je pretila opasnost da gradnja bude prekinuta.

Varoška bolnica imala je prikupljenih 10.000 dukata, potrošen je sav novac iz bolničkog fonda Beogradskog okruga koji je iznosio 7. 000 dukata, esnafska udruženja su prikupila 3.000 dukata a Vlada je obezbedila dodatnih hiljadu dukata. Priloge su davali i građani kako direktno kako i na dobrotvornim manifestacijama. Bolnica je svečano otvorena 1. maja 1868. godine.

Zidana je opekom, u obliku nepravilnog slova „T“ i imala četiri nivoa. U podrumu su bile smeštene pomoćne prostorije, u prizemlju i na spratu su bila po dva bolnička odeljenja, a na tavanu kazan za vodu. Bolnička odeljenja su imala po dve velike i dve male sobe, a ukupan broj kreveta iznosio je 120 postelja.

Dr Jovan Valenta, upravnik bolnice, u svom izveštaju o radu gradske bolnice za 1868. godinu navodi da su tek u novoj bolničkoj zgradi „bolesnici odvojeni po rodovima bolesti“. Prilikom izgradnje primenjena su interesantna tehnička rešenja, kojima je regulisana ventilacija vazduha, grejanje bolesničkih soba i snabdevanje hladnom i toplom vodom.

Problemu ventilacije vazduha u bolnicama, ali i drugim zgradama javne namene, pridavan je veliki značaj u tadašnje vreme, jer se još uvek verovalo da „pokvaren“ i ustajao vazduh izaziva oboljenja, a za mikroorganizme se još nije pouzdano znalo.

Tadašnjim načelima higijenske nauke bilo je propisano koliko vazduha mora da dođe na jednog bolesnika, a za neprekidno obnavljanje vazduha postojala su različita tehnička rešenja. U vreme gradnje bolnice, u Beč su poslata dva inženjera da izuče ventilacioni sistem profesora Bema, koji je bio primenjen u bolnicama u Beču, Pragu i Berlinu.

U svakoj sobi postojala su dvoja vratanaca, jedna pri tavanici a druga pri podu, koja su mogla manje ili više da budu otvorena, a postojale su i kazaljke koje su pokazivale da li ima kretanja vazduha i da li on ulazi ili izlazi iz sobe.

Spoljašnja krila prozora otvarala su se prema spolja, a na prozorskim ramovima bili su otvori cevi, što je omogućavalo razmenu vazduha pri zatvorenim unutrašnjim prozorima, bez izlaganja bolesnika promaji koja je i tada, kao i sada, bila i ostala ”najveća opasnost za srpski narod”.

Ono što se od svega sačuvalo jesu upravo prozorska okna, koja se i danas, na čuđenje mnogih, otvaraju na isti način. Verovatno da postoje i cevi u zidovima, možda i one ispod poda, pri čemu bi bilo vrlo zanimljivo rekonstruisati ceo sistem u jednoj prostoriji.

Međutim, sistem profesora Bema, kako to kod nas obično bude, nije izveden u potpuno pa su tako umesto specijalno konstruisanih peći, „koje su male, ali imaju kalorifere“, postavljene vrlo velike peći koje su smanjivale količinu svetlosti u sobi i bile mnogo manje ekonomične.

Snabdevanje vodom bilo je rešeno tako što je sprovođena od palilulske česme do bolničke kuhinje „naročitim čunkom“, a odatle se šmrkom vodila do kazana na tavanu pa se cevima spuštala „po katovima“, što je funkcionisalo kada nije hladno, jer su se inače zimi mrzle i cevi i voda u kazanu na tavanu. Tada se voda morala vući u kofama do bolesničkih soba.

Bila je nabavljena parna mašina od šest konjskih snaga za grejanje vode, ali ona nikada nije radila, tako da se topla voda nije sprovodila po spratovima, što je bilo predviđeno. Pod stepeništem se nalazila „ledenica“, u koju je moglo da stane „60.000 oka leda“, jer je tada led bio važno sredstvo u terapiji i upotrebljavao se za kupanje bolesnika sa povišenom telesnom temperaturom, zatim u obliku pilula od leda, obloga i ledene vode.

Bitan nedostatak zgrade predstavljala je loše rešena eliminacija otpadnih voda, koje su sakupljane u septičke jame, koje su bile uz samu zgradu i nisu imale odvodne kanale.

Bolnica je bila daleko od idealne a kako je njeno stanje video dr Vladan Đorđević, naš čuveni lekar, političar, oficir i književnik i jedan od retkih srpskih lekara koji se školovao u Beču a bio je i šef vojne bolnice u Pruskoj. U svom delu ”Sanitetski poslovi u Srbiji”, iz 1872. godine, analizirajući stanje bolnice, on u zaključku kaže: „Beogradska varoška i okružna bolnica na raskvašenoj, od silne vode vrlo vlažnoj zemlji; ima vrlo malo prostora za bolesnike, tako da na svakoga dolazi suviše malo svetlosti i vazduha; ventilacija ne valja, jer ne radi onda kada je najpotrebnija; ima suviše malo lekarske pomoći; administracija joj je nepotpuna i vrlo troma; nema svoje apoteke, nego joj je šta više ograničeno lečenje policajnim nadzorom; nema dovoljan broj bolničkog personala; prohodi ne valjaju; zidovi nesu namazani masnom bojom ni sa jednog hvata od patosa. Toliko mahna, a samo jedna lepa strana: kuća je vrlo lepa za oko, ima veličanstvene kapije i stepenice!“

Ipak, bila je to prva naša beogradska bolnica izgrađena po evropskim standardima devetnaestog veka. Njenom izgradnjom Srbija je značajno iskoračila unapred i poboljšala uslove lečenja i nege, u prvom redu svojih siromašnih građana. Bio je to početak izgradnje sistema organizovane državne zdravstvene zaštite.

Autor: Goran Vesić