Plan “Heksagon” iz 1981. – pretvoriti Beograd u “paukovu mrežu”

Podela Beograda ranije je bila na rejone, a danas je najpoznatija ona na 17 gradskih opština ili jednostavna neformalna podela na “novi” i “stari” deo grada.

Ali, urbanisti su još od 1950-tih pažljivo posmatrali neuhvatljiv živi organizam Beograda, koji se već tada dramatično širio i usložnjavao i pokušali da ga “ukrote” – sistemom heksagona!

Kako je ova “paukova mreža” sa predviđenim centrom u Savskom amfiteatru osmišljena i gde bi se u njoj našlo vaše naselje?

Cela priča jeste bila komplikovana jer je trebalo povezati različita naselja u skladne celine sa zajedničkim centrom. Ideja o “kompleksnim celinama” razrađuje se u Programu društveno-ekonomskog prostornog razvoja grada Beograda za period 1976-1985.

Tada je bilo planirano 7 kompleksnih celina širom grada i jedna centralna. Međutim, godine 1981. godine ovaj plan se revidira po modelu heksagona (teorija centralnih mesta). To bi značilo 6 celina, koje se spajaju u centru, tako da svakoj pripadne i jedan deo centralne zone grada.

U to vreme, jasno se znalo šta je centar — prostor u famoznom krugu dvojke, uz “dodatak” Zemuna i delimično Čukarice.

Predviđalo se da će se zona strogog centra pomeriti na Savski amfiteatar kada se izmesti pruga.

Novi Beograd se tada razvijao kao moderno gradsko tkivo, ali je bio daleko od toga da bude poslovni i trgovinski epicentar kakav je danas. Nazirali su se i manji centri kod Liona, u Vojvode Stepe, na Dušanovcu i Karaburmi. Raniji plan je bio da centri postanu i Batajnica, Železnik i Vinča.

Ali, “grad” je osamdesetih i dalje počinjao onda kad ugledate Slaviju ili Glavnu ulicu u Zemunu.

Urbanisti su kod formiranja ovakvih zona imali veliki zadatak da naselja različitog tipa, veličine i na različitim terenima, ujedine, a ne samo da svrstaju u grupe nekakvom podelom na papiru.

“Paukova mreža” u vidu heksagona podrazumevala je detaljno planiranje razvoja omeđenih naselja, kako bi svima bili bliži, na primer tržni centri, bioskopi, škole, domovi zdravlja, kao i radno mesto.

Ove kompleksne celine činile bi jedinstveni organizam grada, pri čemu bi tradicionalni centar i dalje ostao najznačajniji, ali bi se čitav grad ravnomernije razvijao.

Već pogađate, u ovom poduhvatu se baš i nije uspelo. Ali, ne bi se reklo da je ova podela, čak i posle 44 godine – izgubila smisao!

Od šest zamišljenih kompleksnih celina osamdesetih smo imali samo dve – “stari” i “novi” deo grada zajedno sa Zemunom. Ili, s “ove” i “one” strane Save.

Bilo je vreme da se formira, za početak, treća velika celina, šumadijsko-posavska, a to je veliko prostranstvo između Save i auto-puta.

Četvrta je bila tek u planu, a njena granica bila je – Dunav. To je sve ono preko Pančevačkog mosta.

Znalo se da će posle 1990. godine na levoj obali Dunava doći do ekspanzije gradnje, ali niti se znalo koje naselje bi moglo da bude centar, niti kako bi ta gradnja mogla da izgleda. Ono što su urbanisti predviđali da će se desiti, ali što nisu stigli da isplaniraju, stihijski je nastalo kao veliko poludivlje naselje sa nedovoljno razvijenim centrima u Borči i Krnjači.

Ove četiri kompleksne celine bile bi ostvarene u prvoj etapi, dok bi krajnjoj etapi bile pridodate još dve, čime bi se končano formirao famozni heksagon.

Beograd bi imao sledeće kompleksne celine: Sremsko-podunavska, Sremsko-posavska, Šumadijsko-posavska, Šumadijsko-centralna, Šumadijsko-podunavska i Banatska. U celom ovom sistemu računalo se i na preklapanja.

Danas bi to bili: Zemun, Blokovi, Čukarica i Banjica, centar grada, Zvezdara i Palilula, kao i Dunavski venac. 

Iako svaki od ovih delova grada zaslužuje “pošten” centar, ipak je “krug dvojke”, potom Savski amfiteatar i okolina Ušća za sada i dalje najmoćnija centralna zona, koja se “protivi” modelu heksagona i donosi nam, 44 godine kasnije – muke u saobraćajnom špicu.