Kad god se prisetimo tog građevinskog čuda, mosta koji bi danas bio jedinstven simbol Beograda, i krasio ga poput mnogih zapadnih metropola na dobrom glasu, moramo da uzdahnemo pred kolosalnim gubitkom.
Imamo mi mnoge lepe palate, parkove, tvrđavu, ali velelepni most od kog turistima zastaje dah – kratko smo samo imali.
Ne treba mnogo danas podsećati na lančani most Kralja Aleksandra koji je povezao Zemun i Beograd, novootvoreni sajam i omogućio gradskom prevozu da prodre u Srem. Internet je naveliko iz zaborava izvukao mnoštvo razglednica i fotografija tog nekadašnjeg beogradskog čuda. Ipak, jedna epizoda sa njegovog otvaranja nije poznata, ali govori mnogo.
Krenimo redom: podignut 1934. godine, ovaj most nije poživeo dugo. Srušen je već 1941. prilikom napada Hitlerovog Trećeg rajha na našu zemlju. Jugoslovenska vojska ga je temeljno minirala kako nacistička vojska ne bi preko njega navalila i osvojila prestonicu.
Ali, žrtva je bila uzaludna, Beograd nije uopšte bio vojno branjen, a nacisti su u grad ušli iz pravca Šumadije. Zbog revnosti jednog nižeg oficira i ratnih planova, ponos grada je završio u Savi.
Ipak, dok je još sve delovalo dobro, pre bilo kakvih naznaka budućeg rata, kada je završena izgradnja, most je morao da prođe veliki test.
16. decembra 1934. postavljeni su specijalni merni uređaji doneti iz (još uvek mirnodopske) Nemačke, a preko mosta je krenuo test-defile: protutnjali su civilni šoferi sa natovarenim cisternama, a nakon njih i 700 konjanika kraljevske vojske.
Svi oni to su činili viteški – nisu se bojali da bi pod njima mogli ne samo da “otkažu” merni instrumenti već i da se, u najgorem slučaju, cela konstrukcija sruši u Savu.
Ali, i pored takve, za graditelje mostova uvek pristutne bojazni da bi na prvom testu most mogao da se uruši, i stroge zabrane prelaska mosta bilo kome pre te životne probe, jedna od najznačajnijih ličnosti tadašnjeg društva preuzela je na sebe zvanje “viteza od novog mosta“.
Tog jutra pred probu, na mostu se pojavio neočekivani gost: patrijarh srpske crkve, Varnava. Hteo je preko reke, važnim poslom.
Žurilo mu se, a za skelu kojom se reka do tada uobičajeno prelazila, bilo je suviše maglovito i opasno. A most je stajao nov-novcat, tako lep i raskošan…
Ko bi još smeo toliko da rizikuje zbog patrijarha? Glas koji šapuće “Ma daj, neće se ništa desiti”, nije zaobišao da se poigra i sa sudbinom tako velikih ljudi kao što je bio Varnava. Negde to ne bi moglo da prođe jer princip mora da bude jači od bilo kog glasa “Ma… neće to”.
Ipak, mislilo se, kako bi jedno takvo čudo moglo da podlegne pod samo jednim kolima? A i Bog je, valjda, uvek uz svoje pastire na zemlji…
Kao i uvek u ovakvim “stani-pani” situacijama, moralo je da se na čas zastane, a onda su krenuli pomalo panični telefonski pozivi. I, posle par krugova konsultacija, čulo se olakšavajuće: “Teraj, može”. Jedan auto i dva putnika, vozač i patrijarh, krenuli su da prvi testiraju novi beogradski most, žureći ka Sremu.
Patrijarh se prekrstio i bezbedno prešao, kao prvi, doduše neplanirani, putnik. Namernik, rekli bismo.
I, kao što je most imao kratku i tragičnu sudbinu, ni drugi akter ovog nesvakidašnjeg događaja za istoriju domaćeg građevinarstva, nije imao ništa bolju budućnost. Naprotiv.
Svega dve i po godine kasnije, 23. jula 1937. preminuće pod nerazjašnjenim okolnostima kada se usprotivio političkom dogovoru Kneza Pavla i Vatikana, a glasine da je zbog toga otrovan nikada nisu bile pouzdano ni potvrđene niti opovrgnute.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
