Otkaz za 370 radnika “Beka” zbog kompjutera 1980. godine

Nekadašnju državu Jugoslaviju 1980-tih godina zahvatio je pravi računarski BUM.

Sećate se komodora, pa zatim i raznih čudesa koje smo kačili na televizore i radio, snimanja prvobitnih igrica i teksutalnih programa. Sve je to ličilo na zabavu, ali je bilo i izazov za znanje i učenje programiranja.

Ali, da kompjuter zakuca na vrata krojača i da “otpusti” 400 radnika – to niko nije mogao da sanja u socijalizmu.

Pa ipak, zametak budućnosti, automatizacija i robotizacija, tek uz naziranje pojma veštačke inteligencije, prodirala je i u socijalistička preduzeća. Nije čudno, rado su direktori uvodili novotarije, bili su oduševljeni tehnološkim čudima i borili su se za mesto na tržištu, koje je postojalo čak i u Titovoj Jugi.

Tako je tada čuvena fabrika modne konfekcije Beko u svoj proizvodni pogon kod Kalemegdana prva uvela kompjuter koji sam kroji!

“Krajem meseca na Kalemegdan sa dugog puta iz SAD stiže kompjuter koji ‘ume sam’ da pripremi model, uklopi ga u tkaninu i — skroji! Ovim savremenim rešenjem postiže se jedan od značajnih ciljeva u organizaciji proizvodnje — znatno se skraćuje vreme pripremanja modela i izbegavaju se mogućne greške, te tako staza od krojača do kupca kreće — prečicom”, objavili su u aprilu 1980. godine iz Beka.

Nije taj kompjuter bio toliko “pametan“, ali jeste bilo čudo da neka mašinerija zameni ljudske ruke u tako tananom poslu, pa još i da ima “mozak“, nešto što nije mehanička komponenta, nešto što se ne vidi golim okom, a radi i menja čoveka.

Poenta priče je bila u magnetofonskoj traci poput onih na kakve smo snimali pesme, ali se za potrebe krojenja u nju snimaju instrukcije. Magnetna traka preteča je disketa, potom CD-ova, raznih tvrdih diskova i, na kraju, i samih modernih čipova.

Istina, cela ova priča ličila je najviše na ono što danas zovemo PR, odnosno direktor Beka je objavio važnu vest o dolasku kompjutera u želji da se malo pohvali.

Jedna od poslednjih reči tehnike, kompjuter američkih firmi ‘Hjuz’ i ‘Gerber’, priprema model, uklapa ga u tkaninu koristeći svaki santimetar prostora, i stavlja ga na traku za iskrojavanje, a potom ga seče. Tako modeliranje postaje najznačajniji deo posla, koji, ukoliko se podudari sa savremenim krojevima, eliminiše sve greške i garantuje uspeh, rekao je sa ponosom direktor fabrike “Beko”.

Sa ponosom je isticao i to da će ubuduće, čim komjuter stigne iz Amerike, umesto 400 ljudi na pripremi i u krojačnici, raditi svega tridesetak. I tu je nastao problem. Nastala je uzbuna među zaposlenima. Podigao se na noge svemoćni Radnički savet, sindikat, obavešetni su i drugovi u organima vlasti… Kako da 370 radnika ostane bez posla zbog nekog tamo robota!

Suočen sa neprijatnom situacijom, direktor je ubrzo izaašao sa izjavom da nema brige za otkaze — računalo se na one koji odlaze u penziju, napuštaju firmu i na potrebe za šivenjem, koje će biti pojačane, sve dok svaka šivaća mašina ne dobije svoj mali kompjuter!

I tako se sve rešilo. Moćni kompjuter je počeo da šije, a broj radnika je negde ostao isti, sa izuzetkom onih nekoliko koji su otišli u penziju. Što bi se reklo, i robotizacija sita i radnici na broju. Magija jugoslovenskog samoupravljanja. A za bilanse i profit preduzeća – ne pitajte.