Odbrana Orijent Ekspres od kriminalaca

Više od jednog veka, Orijent ekspres je sinonim za luksuzno putovanje.

Jedan od najslavnijih vozova u istoriji železnice, u vlasništvu firme Compagnie Internationale des Wagons-Lits na prvo putovanje krenuo je 4. oktobra 1883. od Pariza do grada Đurđu u Rumuniji sa stanicama u Minhenu i Beču.

U Đurđu su putnici morali da pređu u trajekt koji ih je preko Dunava vodio do grada Ruse u Bugarskoj.

Tamo su put nastavljali drugim vozom koji je išao za bugarsku luku Varnu, gde su putnici opet morali da se ukrcaju na trajekt koji ih je prebacivao do Istanbula u Turskoj.

Sve u svemu, ta prva putovanja nisu bila previše spektakularno već komplikovana ali su nosila dah (koliko toliko bezbedne) avanture zbog čega su još više privlačila putnike.

Putovanje je izuzetno poboljšano kada je 1885. godine izgrađena moderna pruga kroz Srbiju pa je od tad trasa išla preko Beča, Beograda i Niša, s tim što se od Niša do Plovdiva u Bugarskoj putovalo kočijom, da bi se od Plovdiva ponovo išlo vozom.

Nakon što je konačno završena i deonica pruge Niš-Pirot-Plovdiv, 1889. godine kompletiran je saobraćaj ovim vozom na trasi Pariz—Beč—Beograd—Niš—Sofija—Istanbul. Tada je konačno dobio auru glamura po kojoj je zatim postao legendaran. Tom rutom Orijent ekspres je saobraćao skoro čitav vek, sve do 19. maja 1977. Tog dana je poslednja kompozicija famoznog voza pošla put Istanbula.

Iako je imao i rute koje su išle i do Atine i Venecije, linija Pariz – Istanbul je bila najpoznatija, pa je u mnogim knjigama i filmovima poslužila kao pozornica na kojoj su obično dešavali misteriozni zločini sa neverovatnim zapletima i uzbudljivim romansama.

Najpoznatije delo je svakao Ubistvo u Orijent ekspresu legendarne Agate Кristi, koje je imalo i nekoliko ekranizacija. Tu je i poznati roman Voz za Istanbul Grejema Grina, kao i roman i film iz 1963. o čuvenom Džejmsu Bondu Iz Rusije s ljubavlju.

U savremenoj popularnoj kulturi pojavljuje se u filmovima Smrt i sudbina na Orijent ekspresu iz 2000. godine, Put oko sveta za 80 dana iz 2004. godine, a postoji i kompjuterska igrica Poslednji ekspres.

Ali, u sveopštem glamuru i reklami koji su pratili ovaj voz, ostalo je prikriveno da u kupeima Orijent ekspresa nisu putovali samo dobrostojeći putnici već i ljudi sumnjivih zanimanja i namera.

Štampa je u međuratnom periodu uredno obaveštavala kad god bi bio uhvaćen i nadležnim vlastima predat neko od putnika ko se služio nečasnim radnjama, bez obzira da li se radilo o švercerima svile, srebra i zlata, ćilibara ili kakvog drugog skupocenog materijala, ili lopovima, razbojnicima pa čak i teroristima.

Pisano je tako o hapšenju “jednog bugarskog atentatora, koji je prešao u našu zemlju sa zadatkom da izvrši nekoliko političkih ubistava“, ali i o dvojici Mađara koji su pokušavali da se prokrijumčajre na krovu Orijent ekspresa, a da li su bili neki „špijuni ili obični avanturisti“ nije se moglo saznati.

Najviše pažnje je ipak privuklo senzacionalno hvatanje opasnog lopova “Svetozara Grujića na krovu simplona Beograd-Pariz koji juri punom brzinom“. Кako se ispostavilo, vlastima je pao u ruke čovek koga su zbog terena njegovih operacija i veštini i spretnosti kojom ih je izvodio, nazvali „fantom spavaćih vagona“.

Svetozar Grujić je, inače, bio dobro poznat policiji po mnogobrojnim krivičnim delima, čije su žrtve najvećim delom bili putnici Orijent ekspresa.

Njegovo hvatanje ličilo je na scene iz filmova. A ništa nije nagoveštavalo takav rasplet kada je sa beogradske železničke stanice, kao i obično, 29. avgusta 1934. godine, u 9:15 časova, krenuo Orijent ekspres za Pariz.

Sprovodnik voza, činovnik železničke policije u Beogradu, Vlada Šoprek, počeo je da obilazi vagone kompozicije, kada je voz imao punu brzinu, na delu pruge između Rume i Vinkovaca. Došavši na kraj jednog vagona primetio je kako se otvaraju vrata na kojima se pojavila figura čoveka, koji je dotle stajao spolja, na stepenicama i upravo se spremao da uskoči u vagon.

Međutim, kada je pred sobom ugledao uniformu policijskog činovnika, nepoznati se naglo povukao natrag i zalupio vrata za sobom. Shvativši odmah situaciju, sprovodnik voza je potrčao ka vratima i otvorio ih, „ali je mogao još samo da vidi kako se nepoznati munjevitom brzinom, spretno kao mačka, preko ograde koja spaja dva vagona, popeo na krov vagona i dao se u bekstvo“.

Кako u vozu nije bilo drugih pripadnika policije, Šoprek je sa osobljem voza organizovao poteru, tako što je na svaka vrata postavio po jednog čuvara, a sa ostalima krenuo da traži lopova po vagonima.

U međuvremenu je lopov uspeo da siđe sa krova i uđe u poslednji vagon kompozicije. U momentu kada se spremao da kalauzom otvori jedan kupe, potera ga je stigla, opkolila, savladala i vezala. Predali su ga policijskim organima na stanici u Vinkovcima.

Tek tada se saznalo da su bez posledica uhvatili opasnog lopova, koji je već robijao zbog krađa koje je najčešće sprovodio u kupeima međunarodnih vozova, a često nije prezao ni od upotrebe noža ili drugog oružja.

Za sve to vreme većina putnika nije bila ni svesna kakva se akcija odvija u Orijent ekspresu koji juri kroz noć.