“Najružnije” zdanje koje je srećom napravljeno

Urbana legenda kaže da je 1963. godine predsednik vlade Socijalističke Republike Srbije Slobodan Penezić Krcun saopštio svojim ministrima da moraju da smanje budžete zbog programa mera štednje u tadašnjoj Jugoslaviji.

Kada su se ministri pobunili zato što budžet nije umanjen samo Ministarstvu kulture Krcun im je rekao da je to ”zbog izgradnje Moderne galerije”.

”Ljudi, prolazio sam pored te zgrade pre neki dan i ništa ružnije u životu nisam video. Ali ako ne izgradimo tu galeriju ovi umetnici će da pričaju po kafanama da smo došli iz šume i da ne znamo šta je umetnost. Zato je bolje da mi izgradimo tu zgradu pa da oni budu krivi zato što je ružna nego da mi budemo odgovorni zato što nije izgrađena”, rekao je svojim ministrima Krcun, kako navodi ova legenda. 

Sve je počelo kada je Vlada Srbije 1951. godine osnovala Modernu galeriju koja će kasnije postati Muzej savremene umetnosti. Tri godine ranije, još 1948. godine, raspisan je konkurs za Modernu galeriju na levoj obali reke Save. Prema planovima novog jugoslovenskog rukovodstva Novi Beograd je trebalo da bude nova jugoslovenska prestonica, a Moderna galerija i zdanja Saveznog izvršnog veća (danas Palata Srbija), Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, zgrade Jugoslovenske opere i hotela Jugoslavija, trebalo je da budu obeležja novog grada oko kojih će se graditi stambena naselja.

Nove komunističke vlasti želele su jasno da se distanciraju od tradicije predratne zemlje pa im je ”bila potrebna prepoznatljiva prestonica – mesto upravljanja i reprezentacije, struktura neopterećena hipotekom prošlosti a pogodna za projektovanje željene stvarnosti”, kako je pisao Milan Popadić u testu ”Arhitektura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu” koje je objavio časopis ”Beogradsko nasleđe”.

Današnjeg Muzeja savremene umetnosti ne bi bilo bez Miodraga B. Protića, slikara, likovnog kritičara i teoretičara modernističkog opredeljenja koji je 1951. godine radio u Savetu za prosvetu, nauku i kulturu Narodne Republike Srbije. Bilo je to vreme kada su se gradile monumentalne zgrade u Beogradu poput Doma sindikata (1947–1955), Vojnogeografskog instituta i štamparije (1950–1953) i kompleksa Beogradskog sajma (1954–1958). 

Neko je predložio da se dozida sprat na zgradi Narodnog muzeja, bivšoj Hipotekarnoj banci u čije se prostorije uselio nacionalni muzej, na Trgu Republike kako bi se tamo smestila Moderna galerija. Miodrag Protić se tome protivio i izborio se da Moderna galerija dobije novu zgradu pa je najzaslužniji jer je 1959. godine konačno određena lokacija za galeriju na levoj, novobeogradskoj obali preko puta zgrade Centralnog komiteta da bi kasnije bila pomereno prema ušću Save u Dunav. 

Baš na tom mestu, do 1918. godine, nalazila se zgrada u kojoj se duže od jednog veka nalazila najjužnija granična postaja Austrougarske carevine.

Na toj peščanoj pustari, 1940. godine, nalazio se ”Prolazni logor Zemun” koji je osnovao ”Ured za iseljavanje Nemaca” na osnovu sporazuma Trećeg Rajha i Kraljevine Jugoslavije. Prema dogovoru Hitlera i Staljina kada je Sovjetski savez okupirao Besarabiju i Bukovinu, koje su pripadali Rumuniji, etnički Nemci su prevoženi lađama do Beograda da bi bili smešteni u logor na Ušću odakle su odlazili u Nemačku.

Tokom okupacije te barake su korišćene za tranzitni logor koji je bio u sastavu logora Zemun (Sajmište) za Srbe iz NDH a bilo je u njemu i zarobljenih savezničkih pilota i Poljaka. Posle oslobođenja ove barake su korišćenje za smeštaj brigadira i brigadirki iz omladinskih radnih brigada iz čitave Jugoslavije koje su nasipale močvaru i gradile Novi Beograd.

Savet za kulturu Narodne Republike Srbije 1959. godine imenovao je Odbor za izradu programa izgradnje Moderne galerije, nakon čega je raspisan i konkurs za idejni projekat zgrade.

Sledeće, 1960. godine, završen je konkurs na kome je prvu nagradu osvojilo rešenje arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović. Na osnovu ovog projekta i inženjersko-konstruktorskog rešenja Edmonda Balgača, 1961. godine počela je izgradnja zgrade Moderne galerije.

Izgradnju je finansiralo Izvršno veće Narodne Republike Srbije (danas Vlada), a investitor je bila Direkcija za izgradnju Novog Beograda dok je građevinske radove izvodilo preduzeće ”7. jul” iz Beograda. Posle četiri godine uz zakašnjenje u odnosu na plan, 1965. godine, radovi na izgradnji muzeja su završeni.

Pre otvaranja Savet Moderne galerije 1965. godine, uz saglasnost Saveta za kulturu grada Beograda, usvojio je odluku da se Moderna galerija ubuduće zove Muzej savremene umetnosti. Beogradski hram moderne umetnosti otvorio je 20. oktobra 1965. godine, na Dan oslobođenja našeg grada, beogradski gradonačelnik Branko Pešić, a istog dana su arhitekte Ivan Antić i Ivanka Raspopović nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Beograda.

Šezdesete godine prošlog veka bile su veoma specifično razdoblje u istoriji socijalističke Jugoslavije i Beograda. Bilo je to vreme u kome je nastajao demokratski i liberalni socijalizam a Tito je započeo eksperiment jednopartijske socijalističke države koja je otvorena prema zapadu i prihvata sve zapadne vrednosti koje ne ugrožavaju političku vlast.

Zvaničnu jugoslovensku državnu i kulturnu politiku tog vremena možda je najbolje opisao pisac Ivo Andrić prilikom uručenja Nobelove nagrade za književnost 1961. godine kada je svoju domovinu opisao kao ”malu zemlju među svetovima”.

”Mi smo zemlja koja brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila“, rekao je Ivo Andrić. 

Muzej savremene umetnosti delio je sudbinu države koja je nestala u krvavom građanskom ratu pa je vremenom dospeo u nezavidno stanje posle decenija lošeg održavanja. Konačno, 2017. godine, završena je rekonstrukcija koja je trajala deset godina pa je te godine ponovo otvoren spektakularnom svetskom izložbom Marine Abramović kojom su muzej ali i naš grad ponovo došli na umetničku mapu sveta.

Iz sećanja Miodraga Protića saznali smo da 1963. godine umalo nisu zaustavljeni radovi. Pričao je kako se država našla u ekonomskoj krizi, smanjivali su se budžeti i odustalo se od mnogih projekata pa mu je poručeno iz Vlade da uštedi na projektu, odnosno, da neke od planiranih materijala kao što su venčački mermer, kamene podne obloge i hrastov parket zameni jeftinijim materijalima. Ipak, Protić je uspeo da ubedi druga Krcuna da umetnici iz čitave Jugoslavije čekaju hram moderne umetnosti i da bi bili veoma razočarani u vlast ako bi pokazala da ih umetnost ne interesuje.

U strahu od ”ogovaranja po kafanama” koje je vlast mogla da doživi od umetnika, a čiju je snagu Krcun kao dugogodišnji šef srpske tajne policije OZNA veoma dobro razumeo, doneta je odluka da se Muzej izgradi prema planu i da se budžet ne smanjuje. Tako je potencijalno ogovaranje umetnika spasilo Muzej, a izgleda da je urbana legenda sa početka ove kolumne ipak tačna.

Autor: Goran Vesić