Monumentalna katedrala koja je trebalo da bude na Dorćolu

Beogradska nadbiskupija ima veoma dugu tradiciju – razni narodi prolazili su i živeli na Balkanu, a među njima i mnogi rimokatolici – od Ugara koji su još u srednjem veku bili na ovim prostorima do nemačkih doseljenika koji su u 19. veku došli na poziv kneza Miloša.

Međutim, svi ti narodi nikada nisu ostvarili svoj san – da podignu Beogradsku katedralu.

Kad danas čujete dečju graju u OŠ Braća Baruh na Dorćolu, pokušajte da zamislite da je tu mogla da bude velika bogomolja, katolička katedrala. Pa ipak, plan iz 1930-tih je ostao samo na papiru. Dorćol je u to vreme smatran suviše dalekim krajem za takav objekat, a ponestalo je i para u kasi Beogradske nadbiskupije, premda su prilozi dugo i revnosno skupljani.

Želju da Beograd dobije pravu katedralu Svetog Ivana (Jovana) Kapistrana i to u vreme kada je imao samo jednu kapelicu u sklopu nekadašnjeg austrijskog konzulata, sa pročeljem ka Krunskoj ulici, izrazili su ugledni katolici, koji su u prestonici živeli još u doba Kraljevine Srbije.

Za ideju su im vrata kraljevskog dvora Karađorđevića bila širom otvorena, posebno ako se uzme u obzir ujedninjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u novu kraljevinu krajem 1918. godine.

Naime, rimokatolici su u Beogradu oduvek uvažavani i zakonima je bilo garantovano pravo ispovedanja religije, ali je sve do tog ujedinjenja 1918. godine, pravoslavlje bilo “državna religija” u dotadašnjoj Srbiji. Ali, od tog formiranja nove države prvi put se postavilo pitanje jednakosti svih tradicionalnih verskih zajednica, a Beograd je i postao prestonica velike države u koju se poslom naseljavaju mnogi rimokatolici iz raznih krajeva.

Kada je obznanjena ideja o podizanju velelepne katoličke katedrale u Beogradu stigla je finansijska i moralna podrška, iz cele Evrope, pa i Amerike, a prilog su dali i kralj Aleksandar I Karađorđević, papa Benedikt XV i, njegov naslednik papa Pije XI.

“Društvo za građenje katoličke katedrale” koje je činilo osamdesetak uglednih beogradskih katolika, predvođenih Karlom Mataušekom, upravnikom pivare “Bajloni”, dobilo je “vetar u leđa“.

Arhitekta Jozef Vencler iz nemačkog grada Dortmunda načinio je impozantan modernistički projekat za hram koji može da primi više od četiri hiljade vernika.

Hram bi bio simbolički posvećen Svetom Jovanu Kapistranu, koji je u Beogradu 1456. predvodio hrišćansku vojsku protiv Osmanlija.

Ali, kao što to često biva, mnoge ideje su lepo prihvaćene, ali se kod realizacije zastane.

Prvobitna lokacija koju je beogradska opština ponudila katoličkoj crkvi za ovu katedralu bila je na Vračaru, na mestu današnjeg Parka vojvode Petra Bojovića kod Kalenić pijace. Ipak, zamršeni imovinsko-pravni odnosi vezali su ruke za ustupanje tog zemljišta. All potraga za lokacijom je odmah nastavljena.

Potom je bilo predlagano više lokacija u zoni Ulice kneza Miloša, a jedno od njih je bilo na mestu nekadašnje žitne pijace na uglu Nemanjine i Sarajevske. Ali, to parče zemlje bilo je tesno za ovakav objekat.

Zatim se razmatrao prazan plac na kome se danas nalazi Palata pravde, ali je nadbiskupija odbila zbog blizine železničke stanice i ranžirnih koloseka punih čađi i dima od tadašnjih lokomotiva parnjača.

Onda se pojavila ideja da se katedrala izgradi u samom centru Beograda, na Tašmajdanu. To mesto zasigurno bi doprinelo monumentalnosti objekta i njegovom značaju, katedrala bi postala jedan od prepoznatljivih simbola Beograda. Tu je ideju podržao i gradonačelnik Milan Nešić.

Konačno rešenje, ipak, iznenada je određeno. To je bio Dorćol. Danas je ovo lep i važan deo grada, centralna zona, mesto gde su trag ostavili Srbi, Jevreji, muslimani, protestanti, Turci, Nemci, Jermeni… Ipak, tridesetih godina dvadesetog veka Dorćol je još smatran “skrajnutim“.

Katolici su se s tom lokacijom, ipak, pomirili. Došlo je vreme da Beograd dobije katedralu. Ali beogradski nadbiskup Rafael Rodić nije se najbolje snašao s finansijama.

Umesto da se brižljivo prikupljeni novac iskoristi da se konačno sagradi crkva, on je te pare pozajmio Konviktu (domu za studente) u Zagrebu.

Organizovana je čak i lutrija, promovisan je istorijski značaj Svetog Ivana (Jovana) Kapistrana za Beograd, ali je od tih para kupljena samo zemlja. Parcela je posle Drugog svetskog rata od strane nove komunističke vlasti nacionalizovana i umesto crkve dobili smo školu.

Zbog finansijskih problema, pa čak i optužbi za proneveru, Rafael Rodić morao je da se povuče s mesta nadbiskupa 1936. godine, a Beogradska katedrala ostala je tek – samo jedna lepa skica.