Masovna potraga za stanom u Beogradu zvana je “idilom”

Tamo negde u maju 1929. godine u beogradskim novinama pojavio se članak intrigantnog naslova “Velika seoba Beograđana”.

I koliko vas je sada pomislio: “Pa vidi, i onda kao i danas kad dođu praznici Beograd ostane pust jer Beograđani odu svojim kućama”? Ili kako već ko tu prazničnu mantru po društvenim mrežama napiše, svejedno.

Ali, reč je bila o sasvim drugačijim seobama. Onim “unutrašnjim“, koje su se uvek odvijale, po nekom pravilu, prvog maja i prvog novembra, i koje su bile jedan od specijaliteta nekadašnjeg Beograda.

Još od ranog proleća porodice ili samci počeli bi sa biranjem “kvartira” (stana). I, mada u ono vreme nije bilo mnogo ni parketiranih soba, ni uređenih kupatila, ni parnih grejanja, ni ostalog najmodernijeg “komfora”, postavljali su se mnogi uslovi od strane novih kirajdžija (stanara zakupaca).

Od stana se tako tražilo da ima bar dve sobe “sa sokaka“, da kujna nije daleko “preko avlije“, da je kuća zasebna, a ako nije, ono bar da nema u dvorištu mnogo “partaja” – objašnjavali su novinari kako je bilo onima koji su u prestonici tada, a mi prenosimo 95 godina kasnije da biste uvideli u kakvim okolnostima su živeli naši, uopšte ne tako daleki, preci.

Siromašni su tražili jeftin smeštaj, ali su i oni tražili te raznorazne uslove, koji uglavnom nisu ispunjavani s obzirom da je komforan smeštaj bilo teško naći i sa knogo više nivca na raspolaganju. Bum kvalitetne stanogradnje doći će tek u drugoj polovini tridesetih godina 20. veka. A do tada, živelo se u skladu sa onim što je postojalo.

Od proleća do kraja jeseni moglo se proći s dosta manje novca za kiriju, bili su topli i dani i noći, pa se nije gledalo da sve dihtuje. A onda se s kraja jeseni ponovo selilo u neki topliji dom. Neretko i u onaj iz kog se prethodno, na proleće, iseljavalo.

Ni gazde nisu bile bez zahteva. Njihov glavni uslov bio je da zakupac nema dece! Smatrali su da deca kvare kvake, dižu larmu, penju se po krovu i razbijaju crep i čine trista drugih čuda štetnih po kućevlanike.

Jedna od priča koja je kružila gradom bila je o čoveku sa osmoro dece koji nikako nije mogao da nađe stan. Naposletku je jednom stanodavcu rekao da nema nijedno dete. Ovaj ga prihvati. Al sutradan se čovek pojavi sa buljukom mališana.

– Šta je to? – zgranu se gazda.
– Deca! – odgovori mirno čovek.
– Pa vi rekoste da nemate dece,
– Ja i nemam, ali moja žena kao što vidite ima osmoro.

Najveća kriza stanovanja bila je kada je u leto 1914. počeo Veliki rat (Prvi svetski). A kad se okončao 1918. godine, uvedoše se razni odbori za stanove, zakoni…

Novinarima je delovalo kao da je došlo vreme u kome je zbog ogromnog i naglog priliva novih žitelja, u Beogradu sasvim nestalo idiličnih seldbi.

– Ako se ko iselio, selili su ga obični nosači koje je pisar u pratnji žandarma dovodio. Mučne su to selidbe bile. Umesto bezazlenih čarkanja između gazda i kirajdžija nestala je bila ogorčena borba. Bilo je čak i krvavih momenata – pisala je štampa 1929. godine.

Međutim, poslednji doneseni zakon te godine “uveliko je vaspostavljao predratno stanje i sa njim i idilične prvomajske seobe”.

– Prvi put posle rata ovogodišnji prvi maj preplavio je sve ulice “špediterskim kolima” prepunim nameštaja. Ni sva ta kola nisu bila dovoljna. Pozavali su u pomoć i obične rabadžije, pa čak i komšijsku dečurliju. Svi su bili voljni da se stave na raspoloženje onima koji su se selili. Vozili su se do novog stana uz veseli kikot, pisali su reporteri.

Ali kućevlasnici su onda imali još neke uslove, pa ako je zabeležena priča tačna ona je ovako prepričana u novinama:
– Imate li dece?
– Nemam.
– Imate li gramofon?
– Nemam.
– A radio?
– Nemam.
– A mačku?
– Nemam. Imam samo jedno pero koje malo škripi kad pišem. Da neće štogod da vam smeta? – odgovorio je kirajdžija.

Eto, snalazili se ljudi da nekako uštede od 1. maja do 1. novembra, bilo samci bilo porodice, pa onda da se vrate bezmalo odakle su se već iselili bili. I tako ukrug svake godine.