Prava modna histerija zavladala je među Beograđanima kada su 15. oktobra 1961. godine u jugoslovensku prestonicu stigli prvi mantili koji su u beogradskoj istoriji postali famozni po uličnom nadimku koji su odmah dobili – šuškavci.
Do tog trenutka ovi komadi garderobe, napravljeni od tada novog revolucionarnog materijala, najlona, nisu mogli nikako da se kupe na našem tržištu.
Koliko su ih žitelji glavnog grada željno iščekivali govori podatak da je Robna kuća “Beograd” zbog neverovatne gužve u svojoj radnji tog dana kad su stigli morala da brzo obustavi svaku prodaju.
Jer, bilo je nebrojeno onih koji su želeli da se domognu tog globalno popularnog artikla i prošetaju ga beogradskim ulicama, kao pouzdan znak da se ne utapaju u modno sivilo koje je vladalo u to vreme, nedugo posle užasa Drugog svetskog rata.
Kako bi izašli svima u susret “Robne kuće Beograd” su prodaju ograničene količine koja je stigla iz inostranstva, premestile za vikend, a pritom promenile i lokaciju.
Umesto u robnim kućama, zbog nezabeležene navale koja je krenula, prodaja je prebačena u nove hale Sajma na obali Save. Ka ogromnoj hali 1 išlo se u velikim kolonama, a onda je i tamo nastao pravi kolaps.
Šuškavci su se prodavali u redu, a mušterije su navirale sa svih strana, pa su poslovođe odlučile da šoping vikend produže i na ponedeljak.
Kako su pisali ondašnji mediji na početku nove nedelje bilo je još gore. Sve mlado i staro došlo je na Sajam da se obuče po poslednjoj modi. Red kupaca se formirao rano ujutru, a već oko pola osam bio je dug stotinak metara. Za tadašnji Beograd ovakvo interesovanje bilo je neverovatno.
Onima koji su kasnije pristigli red se učinio predugačkim, pa su pokušali da se provuku preko reda. I dok su pojedine mlade Beograđanke odustajale, dolazile su nove, a gužva se nije smanjivala.
– Obrazovali smo lep red već oko sedam, ali oni koji su došli mnogo kasnije bili su nestrpljivi i napravio se haos – pričala je nesuđena vlasnica jednog šuškavca Smilja Petrović novinarima “Politike ekspres”. – Čekam već tri sata, nadam se da ću nabaviti svoj novi mantil.
Oko 9.20 časova građani su se toliko uznemirili, pošto prodaja nikako nije počinjala, da je i milicija morala da interveniše.
U tom modnom haosu pojedinci su ostali bez pripremljenih 5.500 dinara, koliko je koštao popularni mantil, drugi su se onesvešćivali u gužvi, dok je bilo i onih koji su koristili svako komešanje da se približe ulazu u halu.
Pored gvozdene ograde stajao je milicioner i čuvao ulazna vrata od nasrtljivih kupaca.
Nekoliko puta prodavci su pokušali da urazume građane. Peli su se na sanduke, pozivali na red, pretili da prodaja u takvoj situaciji neće ni početi, molili, ali nažalost, ništa nije vredelo. Svi su se tiskali ka ulazu.
“Politika” je pisala da je zbog velikog i nedisciplinovanog interesovanja građana izgledalo da do prodaje neće ni doći.
Prodavci su vrata umesto u osam otvorili tek dva sata kasnije i do 17 časova više nije bilo nijednog mantila u ponudi.
Laza Novaković, komercijalni direktor Robne kuće rekao je novinarima da su preostali neprodati primerci vraćeni u centar grada, ali da su ostali samo izuzetno veliki brojevi i to isključivo ženskih boja.
Išla je glasina da je za Beograd spreman novi kontigent mantila od 50.000 komada, ali je direktor takve najave demantovao.
– Mi smo svoja raspoloživa sredstva utrošili i nove isporuke ne očekujemo – rekao je on.
Beograđani koji su ostali kratkih rukava sledeću šuškavu kupovinu morali su da čekaju još najmanje 5 godina kada će 1966. početi masovno izdavanje pasoša Jugoslovenima i u italijanskom gradu Trstu, bez velike gužve i teskobe, odaberu svoj komad.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
