Majstor diplomatije koji je učinio mnogo za modernu Srbiju

Današnje generacije skoro ništa ne znaju o jednom od najuglednijih stanovnika Beograda devetnaestog veka, sivoj eminenciji srpske politike, heroju naših velikih diplomatskih pobeda kada smo dobili gradove od Turaka i nezavisnost države, jednom od pisaca Ustava iz 1869. i 1888. godine – Jovanu Ristiću koji je bio osam godina namesnik, četiri puta predsednik srpske vlade i sedam puta ministar spoljnih poslova.

Ristić, kao državni stipendista, 1849. godine, odlazi na Berlinski i Hajlderbeški univerzitet gde je izučavao istoriju, filozofiju i državne nauke. Doktorirao je 1852. godine, a potom otišao u Pariz, na Sorbonu, da nauči francuski da bi se 1854. godine vratio u Srbiju. Na Svetoandrejskoj skupštini, 1858. godine, ušao je u politiku kao kandidat za sekretara koji je izgubio za 16 glasova.

Knez Miloš ga je 1860. godine postavio za sekretara Deputacije koja je otišla u Carigrad da od turskog dvora, Porte, traži ”novo osvećenje povlastice nasledstva u Obrenovićevoj dinastiji, povratak prava da se Srbija sama konstituiše i izvršenje Hatišerifa iz 1830. godine o iseljenju Turaka iz Srbije“.

Iste godine objavio je dve brošure ”Zakonitost” i ”Reforme u Srbiji” u kojima je izložio program umerene stranke koji počiva na ”nezavisnosti sudova, ministarskoj odgovornosti, slobodi pečatnje i savršenije uređenje skupštinske ustanove”.

Već 1861. godine, Ristić je bio sekretar Preobraženske skupštine na kojoj je veoma energično zastupao ta načela u govoru u kome je kazao ”da se ne bi ponosio da bude ministar u zemlji gde nema ministarske odgovornosti”.

Knez Mihailo, koji je Jovana Ristića veoma cenio, postavio ga je 16. oktobra 1861. godine za svog predstavnika u Carigradu (danas Istanbul). Kakav je odnos Mihailo imao prema Ristiću pokazuje pismo od decembra 1861. godine koje mu je u Carigrad uputio ministar Ilija Garašanin a u kome piše: ”Knjaz mi je zapovedio da Ti izrazim njegovo zadovoljstvo. Mi smo zajedno ocenjivali Tvoju veštinu, i zaista i priznajemo ti je. Nismo ni mislili drukčije. Knjaz triumfira, što je pogodio, da Tebe treba tamo poslati”.

U vreme turskog bombardovanja Beograda sa Kalemegdana 1862. godine, Ristić je predlagao Knezu Mihailu i srpskoj vladi ”da zvanično i javno zahteva rušenje turskih utvrđenja u gradovima”.

Pre pregovora sa Turskom, uz posredovanje velikih sila, Ristić se oktobra 1866. godine vraća u Beograd. ”Vladanje Srpskog Zastupnika Ristića u svima pitanjima, naišlo je na opšte puno odobravanje Kneza Mihaila. Njegovi izveštaji, koji su snimali stanje stvari u Turskoj, dali su Knezu povoda, da izrazi želju, da ga lično sasluša. Savetovanje Ristića sa Vladom o istočnim stvarima trajala su punu nedelju dana. Ristić je predložio da se gradovi formalno ištu od Porte. Razlozi njegovi uvere Kneza, da bi taj korak bio od koristi, a da ne bi mogao biti ni u kakvom slučaju od štete”, pisao je Jovan Bošković, profesor Velike škole 1898. godine u knjizi ”Životopisne beleške Jovana Ristića”.

Ristićevoj ideji se protivio Ilija Garašanin, ali je knez Mihailo je presekao da se gradovi traže pa se krajem oktobra 1866. godine Ristić vratio u Carigrad da ”pokrene pitanje o ustupanju gradova”.

Garašanin nije bio rad da se gradovi traže pa je u jednom pismo Ristiću tokom pregovora napisao: ”Ja ću i biti i ne biti kriv, a ti za celo hoćeš, ako Porta iole izneveri svoja obećanja”.

Pošto je 6. aprila 1867. godine knez Mihailo dobio ključeve srpskih gradova napisao je pismo Jovanu Ristiću, u kome, između ostalog, kaže:

”Sad, po što se Nada Srpskog i moja žudna želja ispuni i posade turske iz gradova izađoše – želja koja se obično ne postizava dok mnoge majke i sestre za svojim sinovima i braćom ne zakukaju – osećam potrebu obnoviti ono nekoliko reči moje zafalnosti i dati Vam uverenje moga priznanja: da najveći deo zasluga moga Praviteljstva, što se srpska zastava vije na bedemima beogradskim i sviju ostalih gradova u Srbiji, Vama pripada. Sa drugim rečima: ja sam oberučke radio na ovom srećnom okončanom preduzeću, u kom radu Vi ste mi bili desna ruka.

Bog blagoslovio Srbiju, da bi joj se sinovi takovi, kao što ga u Vama ima, stotinama množili”.

Kada se Ristić 16. novembra 1867. vratio u Beograd knez Mihailo mu nudi da bude predsednik Vlade ali se nisu složili oko imena ministara. Predsednik Vlade postaje Nikola Hristić a Ristić daje ostavku na mesto srpskog zastupnika u Carigradu.

Mihailo je ipak želeo Ristića u diplomatiji i šalje ga, kao svog zastupnika, na krštenje kćerke crnogorskog kralja Nikole, a potom da zastupa Srbiju u pregovorima sa Rusijom i Nemačkom u pitanju ”oslobađanja Srbije od konzularne jurisdikcije”. Ristić je imao uspešnu misiju u Petrogradu odakle je doputovao u Berlin gde ga je primio Bizmark.

Tu je dobio vest o ubistvu kneza Mihaila u Košutnjaku i on dobija naređenje od generala Milivoja Balznavca, budućeg prvog namesnika, da putuje za Pariz kako bi dopratio u Beograd Milana Obrenovića, kao zakonitog prestolonaslednika, sa kim je 11. juna 1868. došao u Beograd.

Velika Narodna skupština proglasila je Milana Obrenovića za naslednog kneza i izabrala Namesništvo za vreme njegovog maloletstva u kome se nalazi Jovan Ristić kao drugi po redu.

Kada je knez Milan 10. avgusta 1872. godine stupio na vlast postavio je Ristića za ministra spoljnih poslova da bi posle smrti Milivoja Blaznavca 23. marta 1873. godine postao predsednik Vlade. Posle povratka kneza Milana posete Beču i Parizu 21. oktobra 1873. godine Ristić podnosi ostavku.

Hercegovački ustanak 1875. godine i ulazak Srbije i Crne Gore u rat sa Turskom bio je povod da knez Milan ponudi Ristiću mesto predsednika Vlade ali je na kraju izabrao Stevču Mihailovića, a Ristić je postao potpredsednik i ministar spoljnih poslova.

Na Berlinskom kongresu na kome je Srbija dobila nezavisnost Ristić je kao šef diplomatije predvodio srpsku delegaciju. Ristićevi lični kontakti sa nemačkim kancelarom Bizmarkom i drugim evropskim liderima obezbeđuju da Srbija dobije za četvrtinu teritorija više nego što je prethodno dobila San Stefanskim mirom kojim je Rusija favorizovala Bugarsku na račun srpskih oblasti.

Knez Milan je Ristićevu ulogu na Berlinskom kongresu veoma cenio pa je u Proklamaciji nezavisnosti rekao: ”Kongres je ponovo ispitao i srpsku stvar, koju je Moj Opunomoćeni Ministar Inostranih Dela Jovan Ristić zastupao sa toliko mudrosti i patriotstva, da Mi je dužnost ovom prilikom izjaviti mu javno Moju priznatelnost”.

Tako su Jovanu Ristiću dva srpska vladara, u dva veoma značajna događaja srpske istorije. javno izrazile zahvalnost za sve što je učinio za zemlju. Berlinski trijumf Ristića čini najmoćnijim političarem Srbije koji dobije status Bizmarka ili Gledstona ali kako u Srbiji slava dugo ne traje već 1880.  godine on podnosi ostavku na mesto predsednika Vlade.

Na vlast se vratio kao predsednik, koalicione radikalsko – liberalne, Vlade 1887. godine koja je trajala svega šest meseci. Posle abikacije kralja Milana, Ristić po drugi put postaje namesnik da bi bio smenjen 1893. godine državnim udarom kralja Aleksandra.

To je bio kraj Ristićeve političke karijere ali njegov uticaj na srpsku politiku i društvo ostaje veliki sve do smrti.

Danas po Jovanu Ristiću, uz Iliju Garašanina, najuticajnijem Beograđaninu devetnaestog veka nose ime jedna mala ulica na Senjaku i jedna u Mladenovcu, kao i osnovna škola u Borči. Po njemu se ne zove nijedan naučni institut, ni diplomatska akademija, a u Beogradu nema ni spomenik (podignut mu je u rodnom Kragujevcu). Možda i zato jer tokom svoje političke karijere nije uživao zaštitu Dvora kao što nije ni govorio ono što je narod želeo da čuje.

Nikada nije bio prvi izbor ni Petrograda, ni Beča, ni Berlina, a ni Pariza, da vlada Srbijom jer je njegova politika bila samo srpska. A to se u Srbiji nikada nije praštalo.

Autor: Goran Vesić