Lovci na prazne stanove

Danas je gotovo nepoznato da su u Beogradu svojevremeno, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, u vreme društvene svojine, postojale ilegalne “agencije” za izdavanje neuseljenih “društvenih prostorija”, odnosno, stanova. Prazni stanovi bili su često na meti onih koji još nisu imali krov nad glavom u gradu u koji su prispeli da u njemu zauvek ostanu. Pomoć u tom poslu davale su im svojevremeno ilegalne agencije za iznajmljivanje stanova, koje su za klijente imale oko 50.000 porodica u Beogradu. U prilog agentima išlo je i to što opštine i radne organizacije nisu vodile dobru evidenciju o stanovima bez vlasnika.

Lovci na prazne stanove imali su na svojoj strani dugačke rang liste, teškom mukom stečene bodove, svađe oko nosilaca stanarskog prava, nebrigu o društvenoj imovini, a kada se tome doda i nezvaničan podatak da je prestonicom u epohi socijalizma stalno “cirkulisalo” 7.000 do 8.000 neuseljenih stanova, onda je jasno postojanje ovakvog tržišta koje je nudilo tuđe, a ničije.

Ondašnji mediji spekulisali su o postojanju jedne ilegalne novobeogradske agencije, koja se kasnije “razbila” na nekoliko manjih. Agenti su nudili ne samo stanove, već i prazne vešernice, potkrovlja i svaki drugi prostor u kome se moglo stanovati. Prestonicom je kružila priča o izvesnom penzioneru koji je bio najumešniji u izdavanju praznih stanova. Priča o njegovom umeću proširila se među „beskućnicima” i on je počeo da naplaćuje svoje usluge. Niko tada, nažalost, nije mogao da pobroji sve amatere u glavnom gradu koji su se bavili ovim poslom, a ovaj penzioner je tvrdio da opština Voždovac, na kojoj je “ordinirao”, nema pojma šta joj se dešava sa stanovima.

Nadležni, naravno, nisu želeli da priznaju svoje propuste u brizi o stanovima koji su im povereni i tvrdili su da drže sve konce u svojim rukama. Primera radi, na Voždovcu su objašnjavali da su za svako ilegalno useljenje pokrenuli postupak i da je trećina pozitivno rešena, a ostali čekaju sudski epilog. S druge strane, novobeogradski opštinari priznali su da ništa ne znaju o 610 svojih stanova, osim da su u njihovom vlasništvu. I u Zemunu su bili spremni da na sebe preuzmu delić odgovornosti i činilo se da znaju da problem postoji.

Društveni stanovi su tako bili predmet raznoraznih mahinacija, loše regulisanog statusa i pružali su krov nad glavom i onima kojima nisu bili namenjeni. Tek sa mogućnošću otkupa devedesetih, i pretvaranja društvene svojine u privatnu, počeće da se menjaju pozicija i status nekretnina na novouspostavljenom tržištu, da bi već u 21. veku zauvek iščezao pojam “društvene svojine”, i nekretnine postale u potpunosti privatno vlasništvo. Ostalo je ipak nepoznato koliko je lovaca na prazne stanove uspelo da preko otkupa postane vlasnik stana u koji se upalo bez ikakvog osnova, u vreme kad je to bilo moguće.