Konurbacija i megapolis od 2 miliona ljudi zbog nove pruge

Beograđana i Novosađana – dva miliona. Tako kaže popis.

Iako rezultati ovogodišnjeg popisa pokazuju smanjenje gustine naseljenosti u delovima Srbije, Beograd i Novi Sad su porasli.

Ipak, Beograd je još uvek daleko od dva miliona stanovnika, to je samo mit koji se često može čuti u javnosti – popisano je tačno 1.685.563 žitelja. Tu, naravno, treba dodati i dnevne migracije, neprijavljene stanare… Pa ni to nije dovoljno da dosegnemo dva miliona!

Ali, kada se Beograd i Novi Sad udruže – to je to. Drugi po veličini grad u Srbiji ima 367.121 stanovnika, a zajedno sa Beogradom to je 2.052.684.

Cela ova računica ne bi imala smisla da ove godine po prvi put Beograd i Novi Sad nisu spojeni – brzim vozom!

Zahvaljući blizini gradova, novoj brzoj pruzi i modernim vozovima, koji imaju po tridesetak polazaka, Novosađani konačno mogu da putuju u Beograd svakoga dana. Na posao, u školu, na fakultet…

Ne, Novi Sad nije novi “satelit” Beograda. To bi se teško moglo reći za tako ozbiljan grad, već se dogodilo nešto što se zove – konurbacija. I Beograđani sada imaju prilike da rade u Novome Sadu, uče i druže se sa Novosađanima.

Sada do Novog Sada možete otići i samo na jednu kaficu, čaj, u provod ili šoping. Ako vam tamo živi draga osoba, to više nije ni veza na daljinu.

Efekte ovog spajanja tek ćemo da vidimo. Naravno, na posebnom dobitku su opštine Inđija i Stara Pazova, čiji građani i inače gravitiraju jednom od dva grada.

Kad otpočnete vožnju vozom koji se zaustavlja i na usputnim stanicama shvatićete da naselja, izuzev dela oko Fruške gore, gotovo da tvore neprekidnu nit.

Posle Zemuna sledi Altina, pa Zemun polje, Batajnica, Nova i Stara Pazova, potom Inđija, Beška, Sremski Karlovci, Petrovaradin. To je jedna linija koja se noću može videti i iz satelita – linija koja svetli i spaja dva velika grada.

Izgradnja dvokolosečne pruge, pouzdane i brze, pruge koja ne vijuga između fruškogorskih padina i Dunava, već ide pravo kao strela, uvođenje čestih i pouzdanih vozova, nešto je što se decenijama čekalo.

I ranije se dešavalo da neko živi u Beogradu, a radi u Novom Sadu ili obrnuto, ali to je bila prava retkost. Bez sopstvenog automobila – nemoguća misija, a i “motorizivani” teško da biste izdržali svakodnevno probijanje kroz beogradske gužve, a onda i put do drugog grada.

Ljudi će se tek spajati. Sada, kada je jasno da nova pruga besprekorno funkcioniše, na nju možete i da računate. A to, dalje, znači, da će mnogi maturanti imati prilike da planiraju svoje dalje školovanje bez promene prebivališta, da će mnogi koji traže novi posao sada, osim Beograda štiklirati i Novi Sad i obrnuto.

Podsetimo se nekadašnje priče… Da ne bude da smo, brzo se naviknuvši na dobro, zaboravili ono staro.

U jednom trenutku voz Beograd – Novi Sad jedva da je funkcionisao. Srećni ste bili ako vam dođe “plavi” voz, kakav danas radi samo na gradskoj železnici, pa nek su sedišta i od najtvrđe plastike. Jer, alternativa je mogao biti i samo jedan vagon, stari i prašnjav, prikačen za lokomotivu.

Bilo je mnogo sporih deonica, laganih vožnji i ono najgore – ukrštanja.

Od Stare Pazove do Novog Sada postojao je, naime, samo jedan kolosek, pa bi, u slučaju bilo kakvog poremećaja, a nekad i planski, po redu vožnje, voz stajao neko vreme na nekoj od usputnih stanica. To stajanje činilo se kao večnost, sve dok ne prođe voz iz suprotnog smera.

Čim bi se začulo otpuštanje kočnica, svima bi laknulo – nije neki teži kvar, niste ostali zaglavljeni u inđijskoj stanici Pustara, čekalo se samo “ukrštanje”.

Mostovi preko Save u Beogradu i Dunava u Novom Sadu bili su gvozdene konstrukcije preko kojih se mililo. Novosadski most, pre izgranje modernog dvokolosečnog Žeželjevog mosta koristio se i kao drumski i kao železnički.

Inače, nije bila problem samo pruga. Stanice su izgledale kao u horor filmu, a pruga je bila ispresecana putnim prelazima sa rampama koji su bili posebne “slabe tačke”.

Nešto lakše putovanje bilo je kada su došli crveni Štadlerovi vozovi, koji danas novom prugom voze i do 160 kilometara na sat. Ali, i oni su koristili staru prugu i morali su neretko da se ukrštaju.

A “Soko” – to je već premija. Novom prugom ovi vozovi putuju brzinom i do 200 kilometara na sat, pa se od Prokopa, koji je konačno postao pun putnika, do Novog Sada stiže za tek nešto više od pola sata.