Kako je Zeleni venac postao ogroman metež

Nemica Sofija Herman sredinom devetnaestog veka nije ni slutila da će njena kafana, između Bare venecije i Pozorišnog trga, ne samo dati naziv čitavom kraju već i jednom postati lokacija najpoznatije okretnice gradskog prevoza u Beogradu.

A kako je i mogla… U njeno vreme nisu postojali čak ni tramvaji, Zemun je bio drugi grad u drugoj državi, odeljen Savom i neprijatnim putem kroz bežanijsku močvaru, a nije bilo ni mostova.

Zeleni venac, to je bila ledina blizu “kraja grada”, a Dunav i Sava bili su poput mora sa čijih obala bi se tek malobrojni otisnuli na dugo putovanje u svet – do Pešte ili Beča.

Glavni saobraćajni “čvor” tadašnjeg Beograda bilo je Pristanište i ono je stavilo akcenat na ovaj kraj i ovu kafanu još pre no što je motor zavladao gradskim ulicama.

Ipak, iako skrajnut, ovaj kraj je sve više bio povezivan sa centrom grada, koji je počeo taman da se izmešta ka Terazijama. Tu je počinjala i čuvena Abadžijska čaršija, današnja Ulica kraljice Natalije, a spontano je nastala i pijaca, još u 19. veku.

Moderna, velelepna pijaca, izgrađena je 1926. godine na mestu stare i ona je postala prvi pravi simbol Zelenog venca.

A onda su došli autobusi…

Čini se da su se “omnibusi” parkirali na Zelenom vencu otkad su stigli u Beograd. Na predratnim redovima vožnje, koji su se štampali kao objedinjeni za autobuse, vozove, brodove i avione, neke linije počinjale su svoju (avan)turu po Šumadiji upravo sa ove tačke.

Bila je to duga, neizvesna i truckava vožnja od Zelenog venca pa čak do Valjeva, Koviljače, Zvornika ili, naprimer, Lazarevca.

Ali, autobusi su polako i sigurno osvajali Beograd u godinama koje su usledile.

Parirali su klackavim šinskim vozilima i kada je cena karte bila viša, a mogli su da zađu i u one krajeve grada u kojima bi uvođenje tramvaja bilo skupo i komplikovano.

Velika vrata za autobuse na Zelenom vencu otvorena su izgradnom Mosta kralja Aleksandra. Još pre uvođenja tramvaja za Zemun preko ovog mosta uveliko su vozili i autobusi.

Zeleni venac se svojom pozicijom “nametao“. Ova lokacija bila je zgodna vozačima autobusa za okretanje, a za putnike dovoljno blizu Trgu republike i Terazijama. Ali, još nije bilo vreme…

Od Terazija do Zemuna (Novi grad) vozio je autobus sa brojem 34. Do centra Zemuna saobraćao je tramvaj 14, koji je, 1947. godine definitivno zamenjen autobusom. I to je bio korak ka uvođenju Zelenog venca kao okretnice gradskog prevoza, jer su dve linije na Terazijama već pravile gužvu.

Izgradnja Zemuna i Novog Beograda u posleratnom periodu, kao i novog, mnogo većeg Brankovog mosta, zapečatiće sudbinu Zelenog venca kao autobuskog terminala.

Dok se novi most, na mestu starog lančanog, gradio, autobuske linije za Zemun saobraćale su preko Starog Savskog mosta, a one su u jednom trenutku bile i skraćene do današnjeg Ekonomskog fakulteta.

Međutim, još tada, 1955. godine zabeleženo je da je do Zelenog venca vozio autobus broj 33 za Banovo brdo.

Ipak, tek uvođenje trolejbusa mapiralo je Zeleni venac kao jednu od najvažnijih tačaka javnog prevoza u Beogradu.

Linija 14 se 1956. godine preusmerava na Brankov most i postaje trolejbuska. Njena okretnica bila je Zeleni venac.

Dve godine kasnije uvedena je linija 15 za Zemun Novi grad, a 1959. godine i “šesnaestica”, do Pohorske ulice na Novom Beogradu.

Linija 14 je produžena do Gornjeg grada u Zemunu i dobila svoju skraćenu verziju 14A do Trga Branka Radičevića, pa je Zeleni venac sa ovih nekoliko linija bio veoma uredno i zgodno mesto za autobusku okretnicu.

Kada je šezdesetih izgrađen i veliki prateći objekat, sa toaletom, lokalima i terasom, i kada je Zeleni venac podzemnim prolazom povezan sa Sremskom i Prizrenskom ulicom, ova okretnica ispunila je u potpunosti tadašnje potrebe gradskog prevoza.

To je vreme u kojem su nastajale danas neverovatne slike “tip-top” uređenog i polupraznog Zelenog venca, na kome se okreću zelena GSP vozila.

Problem sa Zelenim vencem nastao je širenjem Novog Beograda, Zemuna i Rakovice. Trolejbusi su ukinuti, ali broj autobusa i linija se stalno povećavao. Jasno je bilo da je postalo tesno, ali išlo se dokle se moglo…

Na jednom spisku linija za Novi Beograd iz 1973. godine vidi se da su se na Zelenom vencu već tada okretali brojni autobusi.

Linija 36 vozila je do Ledina, a njoj su pridodate i linije 36b do Studentskog grada i 36v do toplane na Novom Beogradu.

Kasnije tokom ove dekade zabeležene su i razne varijante “šesnaestice“, poput 16b do Ivana Ribara i 16g do Bloka 70.

Zanimljivo je da je tada postojala i linija 16E, koja je od Bloka 45 do Zelenog venca vozila preko Gazele, a potom kao i današnje linije 52, 53 i 56 prilazila okretnici Sarajevskom ulicom, a sa nje odlazila kroz Kraljice Natalije i Kneza Miloša.

Sve je to Zeleni venac morao da istrpi.

A onda su uvedeni i ekspresi za Zemun polje i Batajnicu, koji su dodatno opteretili okretnicu.

Svoju liniju je dobila i Bežanijska kosa, potom aerodrom, a ostale su i neke stare linije za Novi Beograd, poput 60, 67 i 68, kao i 71 za Ledine.

Petnaestica je danas jedna od najfrekventnijih linija na ovoj okretnici, a trolejbus 14 nasledio je autobus 84.

Sa druge strane, uz pijacu, okreću se autobusi 52, 53, 56 i 56L.

Od idilične slike male i otmene okretnice, Zeleni venac postao je tako za svega par decenija epicentar i simbol meteža beogradskog javnog prevoza.

Autobusi se samo sustižu, a zbog polazaka u raziličito vreme moraju pažljivo da manevrišu.

Svako pojedinačno stajalište je polazište za jednu ili više linija, a pošto više nije bilo mesta, pojedine linije polaze sa dela Jug Bogdanove ulice bliže Brankovom mostu. Tu ima više linija, a malo mesta i za autobuse i za putnike.

Okretnica je pomalo nezgodna i zbog toga što autobusi u nju ulaze preko oštre krivine na nizbrdici. Baš tu nalazi se izlazno stajalište i u isto vreme zaustavlja se veći broj autobusa.

Oni ponekad staju i paralelno, propuštaju jedni druge, a vozači moraju da vode računa o kolegama, putnicima koji se zbijaju uz sam ivičnjak i pešacima koji neoprezno pretrčavaju.

Ta gužva nikada nije iščezla sa Zelenog venca. Nije samo okretnica prebukirana, već i stajališta brojnih linija koje prolaze Brankovom ulicom. Tu se preseda, tranzitira, pretrčava…

Prema starim urbanističkim planovima još iz sedamdesetih, okretnica mora da se jednog dana konačno izmesti, i ovaj u suštini lep deo centra grada oslobodi zastrašujuće užurbanosti. Tuda će zasigurno prolaziti još neka “šatl linija” koja će skupljati putnike i razvoziti ih na neka druga polazišta gde će ih čekati autobusi za Zemun, Batajnicu, Ledine… ali će sigurno nestati huk motora stotina autobusa i hiljada putnika.