Običaj je da se u kafanama ostavlja bakšiš. Naravno, konobarima.
Ali sitni prilozi za kafanskim stolom, van tog čašćavanja kelnera, koji su se ubacivali u posebne kutije omogućili su da čak stotinu siromašne beogradske dece 28. jula 1933. godine otputuje na more u Trpanj. I to na čak mesec dana!
Princip prikupljanja novca sličio je ovome koji se danas koristi kako bi se sakupila pomoć za neku obolelu osobu.
Između 1919. i 1941. godine, čak 42 kafanska udruženja sklopila su dogovor da pod okriljem Saveza humanih društava organizuju akcije kojima će usrećiti najmlađe žitelje prestonice čiji roditelji ili staratelji mnogo toga nisu mogli da im priušte.
Tako je navedenoga datuma čak dva sata pre najavljenog polaska voza u 7.30, peron beogradske stanice već bio ispunjen dečurlijom koja su nestrpljivo čekala da zaposednu vagone i sa dodeljenim pratiocima zapute se ka gradiću na ostrvu Pelješac, gde im je tokom boravka bilo sve plaćeno od smeštaja do hrane.
Od njihove graje jedva su se razaznavale reči Uroša Bijelića, predsednika saveza, koji je došao da ih isprati i poželi da svaki dan proveden na moru bude im urezan u sećanje i da razviju drugarstvo koje će ih vezivati u daljem životu.
Uz pisak lokomotive i gust dim deca su uz smeh mahala dok se klepet točkova po šinama polako gubio u daljini.
Ne pripoveda se za džabe i danas o tim starim beogradskim kafanama. Imale su dušu. Zaista!
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
