Oduvek se nastojalo da Beograd poprimi što lepši i što funkcionalniji izgled, da se modernizacijom olakša život njegovim stanovnicima kojih je s godinama bivalo sve više. Rušen u raznim invazijama, u miru se gledalo kako i šta popraviti nabolje, nešto izmeniti, nešto nadograditi….
Istina, nije to uvek ispadalo najbolje.
Težnja da se grad promeni bila je veoma vidljiva 1922. godine kada je raspisan međunarodni konkurs za najbolje arhitektonsko rešenje. Prvi svetski rat tek što se završio, Srbija je bila iscrpljena, ali se želelo da se svetu pokaže kako nova država može sve što mogu i najrazvijenije zemlje i da prestonica valja da dobije novo ruho.
U velikoj dvorani na gornjem spratu osnovne škole “Kralj Petar” Beograđanima su 6. maja 1922. na uvid dati projekti i planovi za budući Veliki Beograd!
Da bi se znalo jasno kuda i kako da se razvija i širi prestoni grad raspisan je, kao što rekosmo, konkurs za regulacioni plan Beograda.
Stigao je 21 projekat, žiri je već počeo da radi procene a onda je naknadno dospeo još jedan i “slučaj je hteo da poslednji, blagovremeno poslat ali u putu zadržan i naknadno primljen projekat bude najbolji”.
Većina prispelih planova su mogli samo da ostanu ideja na papiru jer su zahtevali ogromne materijalne izdatke, “mnoga pomeranja ulica, rušenja čitavih nizova kuća, pa čak i velikih modernih zgrada koje se danas tek zidaju“, pisala je štampa.
Zapravo nijedan projekt nije dobio prvu nagradu. Druga nagrada pripala je projektima broj 12, broj 19 i naknadno pristiglom broj 22.
“Držeći se raspisanih uslova svi su projektanti postavili novi centar varoši na prostiru koji zauzimaju Batal-džamija (sa zgradom novog parlamenta), Trkalište, Tašmajdan i Staro groblje sa crkvom Svetog Marka. A Kralj Aleksandrova ulica projektirana je kao jezgro, osovina novoga Beograda oko koje će se položiti najveće državne i javne građevine“.
Iako pristigao naknadno projekat 22, odnosno “Singidunum novissima”, od strane žirija proglašen je za najbolju ideju, a delo je trojice bečkih arhitekata.
Oni su naročitu pažnju usmerili ka rešenju savskog pristaništa. Predviđali su za savski tok kopanje novog korita, odnosno “jednog kanala koji bi, umesto što je Sava do sada išla lukom sa trbuhom prema Beogradu, išao u pravoj liniji i vodio Savu na utok u Dunav”.
Danas bismo sa Kalemegdana da je taj projekat usvojen pre 100 godina gledali sasvim drugačiju sliku i Ušće ni bi postojalo!
Cilj je bio da se “stari rukav Save i zemljište između nje i kanala upotrebi za pristanište, kejove i dokove”.
Ono po čemu je zaslužio najviše simpatija članova žirija jeste zapravo rešenje centra varoši “iako je skopčano sa velikim materijalnim žrtvama“.
Zamišljeno je da bude i velika Opera i to na ogromnom trgu između Dečanske, Kosovske i tadašnje Skopljanske ulice, tamo gde se u to vreme nalazila štamparija Davidović i kafana “Dva sokola”, koja je podignuta 1848. na uglu Kosovske, Nušićeve i Dečanske.
Na Kalemegdanu ovaj projekat ostavlja “park sa vojničkim objektima“.
Drugi prestonički centar projektant je predlagao na Slaviji na kojoj se “kao na jakom saobraćajnom čvoru ukrštava nekoliko važnih arterija među njima i jedan bulevar koji ima da se proseče idući od železničke stanice”.
Oko čitave varoši projektovana je kružna železnica koja ispod Zelenog venca ulazi u zemlju i tunelom ide sve do Dušanove ulice gde ponovo izlazi na površinu.
Zanimljivo je da je tom vizijom Ada Ciganlija, tada divlje zapušteno ostrvo na periferiji, takođe pretvorena u park. Tu ideju će ostvariti gradonačelnik Branko Pešić tek 1967. godine. Bečki projektanti su zamislili i jedan most na Savi više Kalemegdana za Zemun i drugi, železnički, na Dunavu za Pančevo.
Projekat broj 19 ili “Urbs magna” delo je jednog francuskog arhitekte i bio je ekonomičniji i lakše izvodljiv od onog koji su predlagale Bečlije.
Mana mu je bila što je industrijski centar smestio između Beograda i Zemuna, odnosno Dunava, Save i železničke pruge Beograd – Zemun. Tešku industriju je planirao da položi kod Velikog sela i da je železnicom preko mosta na Dunavu vezuje sa Pančevom i Vojvodinom.
Duž tramvajske pruge koja bi se protezala ka ovom drugom industrijskom centru bile bi smeštene radničke kolonije po svim propisima higijene i po uzoru na one iz Engleske i Nemačke.
I kod ovog projekta monumentalne zgrade su oko crkve Svetog Marka, tu bio bio i novi kraljev dvor, a Opera bi zauzela mesto Manježa i širokim bulevarom bi bila povezana sa centrom.
Kod Careve ćuprije projektovan je Invalidski dom u velikim razmerama sa prostranim parkovima, a letnji dvor kraljev na Banovom brdu okružen parkovima i baštama.
Ada Ciganlija i Ratno ostrvo bi takođe bili pretvoreni u parkove i mostovima povezani sa varoši, dok bi i Kalemegdan bio stilizovan sa velikim spomenikom Oslobođenju.
Poslednji od tri drugoplasirana projekta je onaj pod oznakom 12 iliti “Zdravlje, lepota, trgovina, promet” (Sante, beaute, commerce, trafic, moto na francuskom) i delo je mađarskog arhitekte.
Zanimljivo je da je i u njemu akcenat na rešavanju železničkog saobraćaja! Kružna železnica bi započinjala od glavne trgovačke stanice na Dunavu koja je povezena sa glavnom železničkom stanicom jednim kolosekom ispod Tvrđave na Kalemegdanu.
Ta kružna železnica bi na Hadžipopovcu ulazila u tunel koji izbija na Čuburskom potoku pa izbija na Tri ključa (današnje zeleno parče između Kneza Miloša i Mostara) i ide Moravskom ulicom (to je deo današnje Karađorđeve koji je išao do železničke stanice) pa iza nje ulazi u tunel postavljen između Zelenog venca i “Kragujevca”, kafane koja je bila u Savamali.
Eto, tako… To su samo tri projekta najbolje kotirana te 1922. A bilo ih je još 19. Nijedan nije ostvaren, a nije se baš mnogo od njih preuzelo u potonjim godinama bar suštinski, mada pojedine ideje jesu.
A Beograd je danas ovakav kakav jeste. Menjao se u međuvremenu prema nekim drugim idejama, epohama i planovima.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
