“Imaš stan? Otvori jaslice!”

U predškolskim ustanovama u Beogradu sredinom osamdesetih godina 20. veka nije bilo mesta za nekoliko hiljada mališana, pa je sistem posegao za u to vreme veoma neuobičajenim rešenjem: “kućnim jaslicama”.

Da bi čitaoci Kaldrme koji su rođeni posle tog vremena razumeli, za razliku od današnjice, kada ravnopravno postoje i državne i privatne obrazovne institucije, u ranijem periodu država je imala monopol u toj oblasti.

I zato je ogromno iznenađenje zavladalo kada je 1984. objavljeno da se u “kućnim jaslicama” – što je označavalo privatne jaslice koje su radile u stanovima – već nalazi oko 120 mališana!

Još je veći šok bio za mnoge to što se ispostavilo da je takva vrsta zbrinjavanja mališana u tom, danas nama ne toliko vremenski dalekom trenutku, u Beogradu već postojala desetak godina, još iz 1970tih, a što se gotovo krilo od javnosti i o čemu se samo tiho govorilo.

– U nedostatku jaslica i vrtića u pojedinim gradskim opštinama uvedene su kućne jaslice. Prva grupa osnovana je u Rakovici početkom sedamdesetih godina – rekla je Marija Tomanović, sekretar tadašnjeg gradskog SIZ-a što je bila famozna skraćenica za jednu od “institucija” onovremenog socijalističkog društva.

Nastali po ideji Slovenca Edvarda Kardelja, najvišeg funkcionera tadašnje države, i samoproklamovanog stručnjaka za razno razne zahvate kojima je život postajao sve administrativno komplikovaniji u ionako zamršenom sistemu pozne Jugoslavije, SIZ je označavao “Samoupravnu Interesnu Zajednicu“: ukratko, organ koji se pitao za sve.

U ovom konkretnom slučaju, za zdravstvenu negu u predškolskim ustanovama. I kako u tu oblast uvesti “privatnika”, ozloglašen pojam u epohi samoupravljačkih SIZ-ova gde je sve bilo u rukama “društva”.

Ali, pošto je realnost već grubo dezavuisala samoupravljačke temelje, posebno u oblasti brige o predškolskoj deci, u novembru 1984. počele su da rade čak četiri grupe u gradskim opštinama Čukarica i Zemun.

U njima je bilo namenjeno da boravi 56 dece. Jedan od razloga zbog kog se nije otvaralo više kućnih jaslica, iako je postojala ogromna potreba, bili su izuzetno strogi kriterijumi koje je postavio – naravno, opet SIZ. Takođe, najjači razlog zašto je bilo premalo dece u kućnim jaslicama je dolazio iz činjenice da su roditelji teško pristajali da svoje dete upišu u “takve”, privatne, “ustanove”.

Za otvaranje privatnih jaslica bilo je potrebno da muškarac ili žena imaju od 21 do 50 godina i da se prijave opštinskoj zajednici društvene brige o deci. Stepen obrazovanja nije bio određen i nije bio odlučujući uslov.

Izuzetno je bilo važno da takva osoba ume sa decom, da je moralna i da po svom karakteru podobna da se stara o deci.

O tome je davala mišljenje posebna komisija sastavljena od predstavnika SIZ i opštinskih zajednica, kao i medicinskih stručnjaka, i to posle razgovora sa kandidatom i analiziranja uslova u kojima živi.

Uslov je bio adekvatan stambeni prostor. Ko želi da otvori kućne jasle, a komisija oceni da je zato sposoban, mora imati bar jednu prostoriju koja će služiti kako bi mališani boravili u njoj i da u nju stane od pet do deset mališana. Tu sobu opremala je opština i zaposleni je bio u stalnom radnom odnosu. Plata se kretala od tadašnjih 20.000 dinara, što je bilo na nivou prosečne plate.

Izvesna Nada Marinković je bila jedna od prvih Beograđanki koja je u svom stanu u Ulici Nedeljka Čabrinovića na Banovom brdu, otvorila jaslice.

– U radnom sam odnosu sa dečijom ustanovom “Dragan Mauzer” koja je i opremila prostoriju za boravak dece. U toj ustanovi provela sam mesec dana  kako bih se navikla na rad sa decom. Pored svoje dvoje dece čuvam još njih desetoro. Sama spremam hranu i strogo se držim plana i programa namenjenim za jaslice. Svakog dana na proveru dolazi vaspitač iz dečije ustanove kako bi se uverio da je sve po propisima, kakvo je zdravstveno stanje dece i slično. Radno vreme je od pet pa do petnaest časova – objašnjavala je novinarima svoja iskustva ova “pionirka” nesvakidašnje, uslovno rečeno, preduzetničke inicijative.