“Corida de toros” – veliki plakat na drvenom postolju najavljivao je ljutu bitku toreadora i bikova. Ljudi su prolazili, gledali satnicu, a sve to izgleda arhaično na snimku iz daleke 1971. godine. Očekujete još samo da se u kadru pojavi i diktator Francisko Franko!
Ovo, naravno, nije priča o Španiji, ali JESTE priča o koridi. I to usred Beograda, na Tašmajdanu, 15. septembra 1971. godine.
Blagodeti sedamdesetih godina nisu nam donele toliko materijalnog, već upravo suprotno, donele su nam procvat druženja, manifestacija, raznih eksperimenata, cirkusa, predstava, koncerata…
Beograd nije ni morao da ide u svet, svet je dolazio u Beograd. Tako je nekako stigla i borba s bikovima.
Ono o čemu su mogli samo da čitaju u štampi i slušaju na radiju, sada su mogli da vide i uživo: Neustrašivi borac stupa na scenu pred ogromnom, ljutim bikom. Izaziva ga i – uzbudljiva krvava igra počinje.
Ali, sve je ispred beogradske koride izlgledalo opušteno – ljudi su lagano popunjavali stadion, onako, bezbrižno, u “hipi” izdanju, dolazile su i porodice, svi možda i nesvesni kako opasnu i u suštini mučnu “igru” su se namerili da gledaju.
A gde je bik? Pa, stigao je jedan kamion sa natpisom “Industrija mesa Sarajevo”. Bik je, ipak, u štali, u potpunom mraku. Kada ga svaki zrak sunca nakon danonoćne tame bude razdražio, kada ubodi u leđa i vrat učine da se u njemu probudi najveća zver, uslediće borba u kojoj, po pravilu, bik završava na zemlji, sa mačem u srcu.
Tako, pre no što dođe do spomenutog kamiona, bik će pokazati svoju neviđenu borbenost.
Kružne tribine Taša odavale su utisak autentične koride – ko bi rekao da se ovo sve zbiva daleko od Pirinejskog poluostrva. I to u vreme kada je Španijom vladao ozloglašeni Franko sa kojim je Jugoslavija imala izuzetno neprijateljske odnose.
Ali, nekim neobjašnjivim i zakulisnim tokovima politike došlo je do toga da iz te Frankove Španije dođe korida u centar Beograda, kao svojevrsna “kulturološka” razmena ili nešto slično. Neko je procenio da će na ovaj način “zabaviti” tadašnje Beograđane i pružiti im osećaj da im se svetski običaji odvijaju pod nogama. Pa tako i ubijanje nesrećne životinje.
Izašao je i bik, pomalo zbunjen nepoznatim terenom i pikador koji ga je čikao. Bio je na belom konju, i on obučen u belo, sa belim šeširom.
Tu je bio i pikador na braon konju, takođe odeven u belo.
Bik je jurcao, a ubrzo dobio i koplja u leđa. Tek se onda razjario i nije posustao. Publika je skočila, bodrila ih, kao da im je ovo ko zna koji put da gledaju okršaj u koridi.
A onda, pojavio se i onaj čuveni lik koji svojim telom staje naspram snažne zveri, širi crveni plašt i izaziva ga do krajnjih granica, toreador, od koga se očekuje da biku zarije smrtonosni ubod mačem.
Bik je posustajao, ali toreador ga je i dalje ubadao.
Borba se, po pravilu, ako ništa ne pođe po zlu, završava “junački”. Toreador postaje matador, kao trofej dobija sveže odrezano uho životinje, a ona postaje – meso, koje se kamionom vraća u klanicu.
Iz današnje perspektive jasno je da se ova slika više nikada neće videti u Beogradu. Sada se na borbe s bikovima gleda drugačije. I sami Španci moraju da se pomire sa činjenicom da moderna civilizacija više ne gleda sa odobrenjem na mučenje životinja.
Ali, to ostaje nacionalni simbol ne samo njih, već i Portugalaca i mnogih naroda Latinske Amerike. Zabava u areni, ljudska dovitljivost koja pobeđuje toliku snagu, nešto je što je vekovima osvajalo srca strastvenih navijača i iskonski budilo adrenalin u kružnim arenama. U Španiji tvrde da je “tauromahija” deo njihovog drevnog identiteta, nešto sa čim žive od kad znaju za sebe…
Beograd je tako, na sreću, samo na jedan dan bio deo ove istorije. A neko se ove koride, sigurno, još priseća.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
