Beše jednom cirkus u Beogradu

“Oh, pa cirkus je danas najmoralnija predstava na svetu! Zar nije sve drugo čista pornografija, blud? Šta bismo, u protivnom, tako laka srca ponudili našoj deci? U cirkusu nema droge, ucene, ubijanja, u njemu smo nekako zaštićeni, sačuvani”

Tako je čuvena cirkuzantkinja Moira Orfei govorila za beogradsku štampu u jednom intervjuu koji je preneo naš portal Jugopapir. Bila je to 1977. godina, kada su beogradski klinci od uređaja sa mikroprocesorima imali možda samo kalkulatore. I to je bilo najveće čudo tehnike u njihovom džepu, koje im za igru baš i nije bilo od koristi.

A najveće čudo koje je moglo da se dogodi u gradu bio je – cirkus.

Moira je sa svojim cirkusom Moira Orfei gostovala u Beogradu i ranije – 1972. godine na platou ispred današnjeg Hrama svetog Save. Naravno, tada nije bilo Hrama, već temelji istog i zidovi koji su još dugo čekali da budu uzdignuti do svoda. Nije bilo ni biblioteke. Samo prazan prostor – idealan za veliki cirkus.

Oni koji su sada u pedesetim godinama, i stariji, sa setom će se prisetiti tih vremena. Mladi možda neće razumeti zašto je njegovo veličanstvo Cirkus uopšte tema. Tiktok, instagram, treperenje velikog ekrana u mračnoj sobi i neprekidan pristup internetu učinili su da priča o zabavi pod šatorom postane tako naivna, smešna i nezanimljiva. Jer, slonovi, lavovi, žongleri, pajaci, ljudi koji su spremni da za dlaku izmaknu i smrti ne mogu da budu toliko interesantno koliko oni likovi u našim telefonima koje “izvlači” algoritam neke društvene mreže.

Čemu sve to – tolike kamp prikolice u kojima mesecima žive cirkuzanti, te životinje u malim torovima, agregati, lampice, šarene đakonije, čemu sve te predstave koje traju satima u vrućem šatoru, dok sedite na drvenoj klupi?

Nijedno dete sedamdesetih ne bi se tako nešto pitalo. Cirkuske predstave bile su pravi spektakl, a veliki kružni šator hram zabave i neviđenih poduhvata ljudi koje su teško mogli da razumeju, ali su im se beskrajno divili.

Već sama najava cirkusa bila je uzbudljiva. Na primer, kada je Moira Orfei gostovala kod Hrama, ulicama Beograda paradirali su slonovi. Kada bi se u nekom mestu pojavio manji cirkus, i najzabačenijim ulicama prošao bi neki vremešni šareni kombi, sa čijeg razglasa bi se čuo magični i neobični poziv na predstavu. Pa, svaki kraj grada bio je počastvovan, ako bi cirkus izabrao da dođe baš tu.

A onda, kada bi se cirkus negde doselio, privlačio bi posetioce svojim neobičnim šarenilom i naravno – životinjama koje među zgradama na nekom gradskom parku hrane i poje ljudi koji parlaju stranim jezikom. Susret sa novim, nepoznatim, mističnim i smelim, načinom života i profesijom za koju morate biti posebno šašavi.

Sama predstava bila je, naravno, najveće uzbuđenje. Kada bi kontrolor otcepio vašu kartu, srce bi va zaigralo. Pred vama je još prazna pozornica i gomila klupa koju popunjavaju znatiželjni posetioci, a posebno deca. A onda, na podijum izlaze izvođači – sa svim svojim uzbudljivim tačkama, iznenađenjima. Vratolomije, neverovatna preciznost, igranje s vatrom ili čeljustima predatora – sve to radili bi kao od šale, a svaki novi izvođač ili predmet koji bi držao u ruci pridobio bi stopostotnu pažnju.

Apollo, Polonia, Corona, Citta di Roma, Europa, American Circus, Embell Riva, Liana Orfei, Medrano… Od omiljenih italijanskih do poljskih, mađarskih, bugarskih i domaćih smenjivali su se gradom.

Ali, Moira Orfei bila je posebna. Na Vračaru bile su postavljene čak tri arene, od toga jedna na ledu. Kamp prikolice nisu se mogle prebrojati, a pažnju posetilaca privlačilo je pet pari gigantskih ženskih nogu.

Ovaj cirkus bio je pravi mali pokretni svet – imali su svoje agregate za struju, svoju menzu, učionice, mehaničare, krojače, frizere…

Imali su i svoj kafe, pa ste mogli preko dana da se upoznate malo i sa italijanskim specijalitetima, da okusite pravi espreso kakav beogradske kafedžije još nisu imale na meniju.

To je bio cirkus – čudo koje se odigrava pred vašim očima, bez telefona u džepu, selfija i skrolovanja, predstava koju ne možete ni da ubrzate ni usporite, ni ponovite ni pauzirate. Nešto što se gleda u dahu, iskustvo koje će neku novu priliku imati možda za četiri, pet godina, ali tada mnogi više ne bi bili deca.