Kada se kaže Nušić, prvo na koga svi Kaldrmaši sa pravom pomisle, je naš veliki književnik i komediograf, diplomata i pravnik po struci – Branislav Nušić, Alkibijad Nuša, Ben-Akiba ili samo Aga. Svojom britkom percepcijom i kritičkim okom na jedan humorističan način sagledavao je i oslikavao svet oko sebe i mentalitet srpskog naroda.
Njegove satirične predstave i danas, nakon više od stotinu godina, svojim humorom izazivaju salve smeha, ali i podstiču na razmišljanje i samokritiku.
Ali, postoji i manje poznata strana Nušića. Jer, on je bio izuzetno svestrana ličnost i „neuhvatljiv u svojim kameleonskim metamorfozama“.
Koliko je to bio čovek “ispred svog vremena” govori i jedna potpuno zaboravljena priča sa samog početka 20. veka, koja je ostala zabeležena tek u omanjem novinskom članku iz 1934. godine, a važna je ne samo za stvaranje celokupne slike njegovog izuzetnog lika već – i za istoriju Beograda.
Janko Tufegdžić, tada mladi novinar, kasnije književnik i profesor jugoslovenske književnosti, prelistavajući arhivu svoga dede po majci, čuvenog srpskog književnika Janka Veselinovića, zadržao se na „jednom rukopisu nesvakodnevnog izgleda“. Na zelenkastoj, požuteloj od mnogih godina hartiji, stajalo je „Cottage — za 100 porodica“.
Tu su se nalazile principijelne odredbe Ustava Društva za zajedničko naselje. Nakon daljeg pažljivog razgledanja, pažnju je privukao njegov matematički deo u kome se u predračunu, najstručnije izlagao plan amortizacije. Fiksiran je potreban osnovni kapital i definisani su i rokovi otplate. Na kraju je stajao potpis – B[ranislav]. Đ. Nušić.
Odmah, ispod toga spiska nalazilo se još jedno Nušićevo pismo, upućeno Mihailu Cukiću, tada sekretaru Državnog Saveta, dugogodišnjem odborniku Beogradske opštine, sinu ministra Koste Cukića. Tu ga Nušić moli da podrobno pretrese pravila i po potrebi dopuni.
Pismo glasi:
„Dragi g. Cukiću,
Molim Vas razgledajte ovo. Držao sam se Vašeg predračuna, jedino što sam vrednost jednoga hektara popeo na 500 din, kako bi imali šanse za bolje mesto i stavio sam 5 hektara za menaž (kod vas je bilo četiri). Razgledajte sve ovo i dodajte i izbrišite što smatrate za potrebno. Ja bih da pred konferenciju iziđemo sa gotovim pravilima. Odziv je vrlo lep. Vaš odani
B. Đ. Nušić“.
Kako se na projektu pravila vidi, Cukić je olovkom dodao nekoliko reči:
„Sem nekih omanjih napomena, držim da je ovaj osnov vrlo dobar.
Vaš M. Cukić“.
Zaintrigiran ovim listovima mladi novinar potražio je Branislava Nušića, da „iz prve ruke“, od samog autora lično, dobije objašnjenje.
Nasmešio se Ben-Akiba nad sopstvenim požutelim listićima, nad izbledelim slovima i počeo čitati:
„1. Društvu je zadatak zajednički život u polju sa težnjom da postigne i potrošačku zajednicu kao i zajednicu namirnica. (Jedna baštovandžinica, društvena bakalnica, furuna, mlekarnica, zajednički obori za ishranu stoke itd. ) “….
Onda je prestao sa čitanjem, okrenuo se i počeo priču…
Negde oko 1902 godine, u doba kada još nisu postojala današnja predgrađa, a na Čukarici, iza današnje Šećerane, bila samo jedna „drumska meana“ i nekoliko kuća. Na Topčiderskom Brdu bila su pusta polja, vinogradi i po gde koja vila. A današnje Pašino Brdo, Profesorska kolonija, Neimar, Dušanovac. Voždovac, Predgrađe Kraljice Marije i Vojvode Stepe, bila su nenaseljena polja u koja su samo lovci zalazili.
U to doba Branislav Nušić je pokrenuo „akciju za osnivanje jedne kolonije malih građana, onih koji nisu kadri u Beogradu da se održe“.
Nušić je kao inicijator primio na sebe ceo trud, pa i da bude zakonodavac tog pokreta, a ideji su se priključili mnogi viđeni ljudi onoga vremena, tako da su se na spisku osnivača društva našli najveći beogradski trgovci poput Toše Mihajlovića, Koste Riznića, Nauma Dimitrijevića, ali i dvorski fotograf Milan Jovanović, državni hemičar dr Marko Nikolić, pomenuti Mihajlo Cukić, pukovnik Aleksandar Mašin, general St. Luković, dr Milan Radovanović, Stevan Becelinović, apotekar Nikola Marić, arhitekta Milorad Ruvidić, profesori Andra Gavrilović, Jelenko Mihajlović i Dobra Ružić, pisac i publicista Danilo Živaljević, upravnik Devojačke škole Sreta Pašić, profesor Bogoslovije Petar Protić, načelnik Ministarstva privrede Marko Trifković, lekar Nikola Nikolić i mnogi drugi.
Naročito su vrlo predano u ovu akciju ušla i bila zainteresovana dva lica – pukovnik Aleksandar Mašin i dr. Marko Nikolić. Dolazili su na sve sastanke i konferencije i izlazili sa Nušićem van Beograda radi izbora terena i uopšte bili samo ovim zauzeti.
Međutim, prava istina otkrila se 28/29. maja 1903. godine, po ubistvu kraljevskog para Obrenović, u kome je Aleksandar Mašin bio jedan od organizatora, a dr Marko Nikolić jedan od zaverenika. Nušiću je tek tada postalo jasno da su oni učešće u projektu „Cottage — za 100 porodica“, iskoristili kao alibi, da bi „se maskirali i udaljavali od sebe sumnju u pogledu angažovanja u zaveri“. Pukovnik Mašin je to priznao.
Ubrzo nakon ovog događaja, Nušić je bio postavljen za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a nešto kasnije za dopisnika Politike u Bitolju, tako da se udruženje raspalo, a od ideje za formiranje kolonije građana odustalo.
Ali, ostala je potreba za ovom vrstom zajedničkog naselja, koja je i realizovana par decenija kasnije kroz projekte izgradnje danas čuvenih krajeva Beograda, Profesorske i Činovničke kolonije, samo tada već bez Nušića kao zakonodavca pokretača i predlagača pratećeg zakona.
Čitajući ovaj članak shvatamo da je veliki Nušić još na prelasku 19. u 20. vek bio svestan potrebe i inicijator ideje nastanka projekta prvog planski organizovanog naselja na tadašnjoj periferiji Beograda.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
