Beogradski aerodromi “Dojno polje” i “Jabuka”

Počeci avijacije u Beogradu vezuju se najpre za Bežaniju i čuveni stari aerodrom, jednom prepoznatljiv po natpisu “Beograd”, ispisanom velikim ćiriličnim i latičničnom slovima.

Na mestu gde su danas luksuzni objekti poslovnog kompleksa “Erport siti“, nekada su bili pista i hangari (jedan hangar je opstao do danas). Malo ko je imao para da se vozika avionom u to vreme tridesetih godina 20. veka, ali aerodrom jeste bio najbrži put ka udaljenim krajevima tadašnje nove domovine i – prozor u svet.

I dok se o civilnoj avijaciji govori pre svega u kontekstu prevoza putnika, ne treba zanemariti ni robni transport, a naročito poštu.

Koliko je vazdušna luka bila značajna za Beograd, a naša prestonica važna geostrateška tačka za svet, može da ilustruje jedna obična vest iz beogradske štampe 1930. godine.

“U Beograd je doputovao engleski pukovnik g. H. Buršal, koji će povesti pregovore sa našom državom o otvaranju direktne poštanske aeroplanske linije, koja bi išla iz Engleske preko naše zemlje za Indiju“.

Naime, ne samo što prvi civilni avioni nisu mogli da voze noću, već je iz raznih tehničkih razloga bilo važno da se napravi “pauza”, a linije koje bi se ukrštale iznad Beograda bile bi i za nas prilika. Zamislite da pošiljka iz Beograda u Delhi stigne za jedan dan – to je u vreme procvata parnih lokomotiva i brodova bila naučna fantastika.

Hangar – danas jedini sačuvani objekat starog aerodroma – projektovao je čuveni srpski inženjer, naučnik i akademik Milutin Milanković.

Prva beogradska “vazdušna luka” na livadi zvanoj Dojno polje na levoj obali Save, sa čak četiri travnate piste, pristanišnim zgradama i hangarom građena je od 1926. do 1931. godine, a svečano otvorena 25. marta 1927. godine.

Udaljen oko dva kilometra od Zemuna, aerodrom je bio istovremeno i vojni i civilni, a koristile su ga i beogradske vazduhoplovne fabrike „Ikarus“, „Zmaj“, „Rogožarski“, uz Aero-klub i društvo za vazduhoplovni saobraćaj „Aeroput“, kako se zvala prva srpska, odnosno, tadašnja jugoslovenska avio kompanija.

15. februara 1928. godine bila je otvorena i prva linija tadašnjeg domaćeg saobraćaja na relaciji Beograd–Zagreb. A godinu i po dana kasnije, 7. oktobra 1929. godine, domaća kompanija je odatle krenula na svoju prvu međunarodnu liniju, za Beč.

Preko ovog aerodroma letele su brojne međunarodne kompanije: britanski „Imperijal Ervejz“, francuski „Er Frans“, nemačka „Lufthansa“, poljski “LOT”, italijanska “Aero Linee Italia”…

Međutim, okupiravši Beograd u Drugom svetskom ratu, nemački nacisti su izgradili dugačku betonsku pistu i tokom celog rata intenzivno koristili aerodrom za svoje transporte ka Grčkoj, Bugarskoj i Rumuniji.

Američka avijacija je žestoko bombardovala aerodrom i razorila ga gotovo u potpunosti, a sami Nemci su u povlačenju minirali i uništili sve preostale objekte.

Iako u ruševinama, beogradski aerodrom služi ne samo kao avio baza za sovjetske i američke avione do kraja rata, već i posle rata kao centar nove jugoslovenske civilne avijacije i to sve do 1962. godine.

Treba istaći da je civilna avijacija bila uspostavljena već ubrzo po stvaranju kraljevine SHS 1919. godine. Međutim, aerodrom koji smo u početku imali na raspolaganju bio je privremeni i primitivan, daleko od Beograda, u naselju Jabuka kod Pančeva. Kad nisu leteli avioni, na travnatoj pisti pasla je stoka. Ni prilaz aerodromu nije bio lak, moralo se preko Dunava i to rekom, jer most još nije postojao.

U Pančevo je, tako, sletao avion koji je povezivao Pariz i Istanbul. Ali, taj avion još nije bio mnogo brži od voza – noću nije smeo da leti.

Kako je nekada izgledalo putovanje avionom uz Beograda ilustruju stari redovi vožnje. Tako je 1940. svakoga dana, osim nedeljom, moglo da se leti do Niša i Skoplja. Za Dubrovnik je postojala direktna linija, kao i linija preko Sarajeva. Letelo se i za Zagreb, preko Borova. Letelo se i do Podgorice.

Od međunarodnih linija na panoima aerodroma mogle su se videti one ka Budimpešti, Bukureštu, Milanu, Sofiji…