Budućnost srpske železnice su brze pruge na glavnim koridorima koji samo prolaze kroz grad, i to uglavnom tunelima i mostovima, bez zadržavanja i gomilanja na vrednim gradskim površinama.
Gotovo bešumni elektromotorni vozovi iz jednog dela, bez lokomotive i niza vagona koji se po potrebi razdvajaju i spajaju, zajedno sa gradskom železnicom već su osvojili Prokop.
A ova velika, prolazna stanica srce je sistema novog železničkog čvora. Od starog čvora ostala su sećanja. I odsustvo ogromnog železničkog saobraćaja koji je tutnjao najlepšim delom beogradskih obala i samog centra grada…
Svi koji su rođeni u prošlom veku bar nekad vozili su se vagonima sa kupeima, starim, sa tamnim nijsansama boja u njima. Mnogi su put provodili stojeći na hodiku, a ukrštanja, kašnjenja, čekanja, bila su normalna stvar. Pa ipak, putovalo se – najčešće vagonima tzv “klasama”, ali i šinobusima i sovjetskim plavim garniturama koje su danas deo gradske železnice BG voz.
Stari čvor podrazumevao je dugi ulazak u grad dok se voz vukao kroz Topčider ili preko starog mosta, a mnogi ovaj prilaz bivšoj železničkoj stanici pamte kao najsporiji deo putovanja. Gomila koloseka, a mnogi od njih zaboravljeni i obrasli u travu, pomoćne zgradice, stari i napušteni vagoni, radionice, sve to je prethodilo ulasku u stanicu Beograd.
Ali, železnička stanica Beograd, koja je bila polazna i dolazna stanica od 1884. do 2018. godine, nije jedina beogradska stanica koja je otišla u istoriju kao saobraćajni objekat.
Kako se železnica preusmeravala, gasile su se i druge stanice, a mnoge njihove zgrade još se mogu obići. Tamo, ipak, više niko ne prodaje karte, a njihovi peroni su prazni. Te prostore čeka drugačiji život, adekvatan modernom gradu.
Stanica Topčider poslednja je zatvorena i to prošle godine. Večernji voz za Bar bio je poslednji koji je 30. septembra otputovao sa ove železničke stanice.
Ona nije imala gotovo nikakav značaj za putnike, bila je tek jedna usputna tačka pred stanicu Beograd i na njoj se vozovi nisu zaustavljali. Sama zgrada je lepa jer je zapravo njena čekaonica bila dvorska. Nakon Prvog svetskog rata sazidan je Beli dvor, a uz njega i ova čekaonica otmenog izgleda, sa koje su se na putovanja ukrcavali Karađorđevići.
Posle Drugog svetskg rata privilegiju da koristi dvorsku stanicu dobio je Tito, koji je svojim Plavim vozom proputovao celu zemlju.
Stanica je dobila na značaju kada su na nju privremeno bili preusmereni pojedini vozovi, a koji jedno kratko vreme nisu mogli da koriste Prokop jer su tamo bili u toku završni radovi. Najpoznatiji voz bio je upravo barski gde su na auto-vagone ukrcavani automobili.
Značaj ove stanice je istorijski izuzetan jer je Kralj Milan Obrenović baš tu 1881. godine označio početak izgradnje pruge Beograd – Niš. Upravo iz tog značaja ovo zdanje je sačuvano i zaštićeno, da u skoroj budućnosti dobije novi život, primeren značaju koji je imalo.
Druga bitna stanica koja se donedavno koristila je Dunav stanica.
Ona je bila početna tačka putovanja ka Banatu. Tu su polazili vozovi za Kikindu, Zrenjanin i Vršac. U prethonbim vremenima ova stanica bila je veoma važna jer je igrala ulogu severnog železničkog terminala. Kako je saobraćaj od nedavno premešten kroz tunele koji vode sa Prokopa, prestala je potreba da se vozovi gomilaju u ovom delu beogradske dunavske obale.
Dunav stanica bila je povezana i sa glavnom prugom koja je išla oko Kalemegdana i odsecala beogradsku obalu od grada. Tu su grmeli teretni vozovi ali i putnički. Voz za Bukurešt je, na primer, dok je saobraćao, išao oko Kalemegdana, što nam već danas deluje neverovatno.
Možda su putnici ovog voza imali fantastičan pogled kroz prozore vagona ali to nije bila slika i prilika koju su Beograđani voleli. I jedan od najvećih beogradskih urbanista, M. Borisavljević je još tridesetih godina vodio veliku borbu protiv postojanja ove pruge.
Baš na tom putu između Dunav-stanice i glavne stanice Beograd nalazi se i još jedna, skrivena stanica Donji grad. U usamljenoj, ali simpatičnoj zgradici danas su samo stanovi. Jedna kancelarija bila je rezervisana za otpravnika, ali kako više nema vozova, nema potrebe ni za otpravnikom…
Ova linija Savamala – Pančevački most postaće veliko šetalište nazvano “Linijski park” i kada radovi uskoro budu gotovi biće teško zamisliti da se tu ikada nalazila frekventna pruga.
Baš onako kako je danas nemoguće zamisliti da je bio slučaj i u Zemunu, kod hotela Jugoslavija, na jednom od najomiljenijih gradskih šetališta. A zemunska stanica opstala je čak sve do 1972. godine: bila je teretna, ranžirna stanica sa mnogo vozova, perona, buke i prepreka za razvoj grada.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
