Beograd u mraku 1975. godine zbog prisilne štednje struje

Kada se danas govori i piše o nekadašnjoj Jugoslaviji, poznatoj po skraćenici SFRJ, uglavnom su mnogi skloni da idealizuju taj period, a kao vrhunac blagostanja u Titovoj Jugoslaviji uzima se posebno ono desetleće od početka sedamdesetih pa do pred njegovu smrt u proleće 1980. godine.

Država je odveć bila završila obnovu po ratu, fabrike su otvarane, nicala cela naselja, crvenim pasošem se moglo preko koje god granice da se čovek nameračio, ljudi su se osećali bezbedno, velika većina mogla je na more po desetak dana, ni zimovanje nije bilo nedostižno… I to je ta neka slika koja se uobličava kada se govori o tim nekim danima.

Privid blagostanja održavan je uglavnom inostranim kreditima koje je SFRJ uzimala, a posebno je zaduživanje ekspanziju doživelo od 1975. pa do 1980. kada je sa oko šest milijardi dug porastao na oko 16 milijardi američkih dolara.

I baš ta godina, 1975. tema je ove naše priče. I februar mesec u njoj kada je narodu obznanjeno da će zbog štednje morati da ostane u mraku!

Ta prisilna štednja najpre se odnosila na Beograd kao najvećeg potrošača struje u zemlji. Krivac su bile svetleće reklame i javno osvetljenje, odnosno, ono što je gradu davalo kakav takav imidž velike prestonice.

U skladu sa zaključcima Izvršnog veća Skupštine SR Srbije, zbog otežanog snabdevanja potrošača strujom, počinje primena “Društvenog dogovora o merama za povećanje proizvodnje i ograničavanje trošenja električne energije“. Ujedno, potrošači se obaveštavaju da će kontrolu sprovođenja svih naloženih mera vršiti nadležni organi društveno-političke zajednice, pročitao je spiker TV Dnevika 10. februara 1975. Malo ko je razumeo šta se krije iza te duge birokratske fraze. Ali, saznaće ubrzo svi u Beogradu…

Šta su one podrazumevale? Osim skraćivanja programa televizijskih studija sve to je imalo za cilj da se na teritoriji Beograda mora odmah pristupiti sledećem:

– Zabranjuje se, do daljeg, upotreba svih uličnih i drugih svetlećih reklama, a osvetljavanje izloga se svodi na najmanju moguću meru koja garantuje njihovu bezbednost

– Javna rasveta ulica, trgova i drugih objekata biće smanjena na polovinu

– Zabranjuje se upotreba dodatnog električnog grejanja u poslovnim i društvenim prostorijama

– Nalaže se maksimalna štednja električne energije u svim javnim, društvenim i poslovnim prostorijama, trgovini, domaćinstvima i ugostiteljskim objektima

Dato je i objašnjenje da su “potrošači električne enegije, naročito organizacije udruženog rada u industriji, obavešteni da će Elektroprivredno preduzeće Srbije sniziti napon na 35-kilovoltnoj mreži na donji dozvoljeni nivo i da će frekvencija iznositi 49,7 herca”.

Da bi se izbeglo potpuno isključivanje pojedinih delova grada, stanovnicima prestonice je preporučeno da sami redukuju potrošnju što racionalnijim korišćenjem električnih aparata kao što su šporeti, bojleri, rešoi, osvetljenje. Dat je i primer kako bi to u praksi trebalo da izgleda pa je objašnjeno da kad bi svako domaćinstvo isključio samo po jednu sijalicu od 40 vati uštedela bi se snaga od 12 megavata!

Ipak, restrikcija nije trajala dugo. Ubrzo će doživotni predsednik Tito isposlovati nove kredite i jugoslovenska “dolče vita” se nastavila. Sve do, kako pomenusmo u uvodnom delu ove priče, njegove smrti 1980. godine. Dug države je morao da se vraća, pa će uslediti ubrzo nova, još veća, kriza kada će isključenja struje postati gotovo svakodnevnica. Doći će i sistem za vožnju “par-nepar“, pa su usledili bonovi za gorivo, a nije trebalo dugo da se i hleb tako kupuje…

I dok se okrenusmo, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija SFRJ se raspala. Najteže moguće. Ratom. Bio je to totalni mrak. Nikakva restrikcija više nije trebala.