Koliko je samo smela bila odluka da se četiri godine po završetku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji osnuje nuklearni institut danas poznat pod kolokvijalnim nazivom “Vinča”.
Puške tek što su utihnule, u atmosferi zaoštrene svetske politike, bipolarne podele sveta, u vremenu kada revolucionari-komunisti učvršćuju vlast i formiraju svoje institucije.
Zalogaj je bio veliki – toliki da nismo mogli da ga progutamo do kraja. Krajnji cilj takvog institua bio je atomska bomba, a ona, na sreću, tu nije videla svetlost dana.
Tito je u jednom trenutku verovao da samo sa takvom snagom može da “garantuje” sopstveni neometani opstanak na apsolutnoj vlasti, dok su šavovi ratne saradnje protiv Hitlera odjednom popucali između Istoka i Zapada, a ranu svetske podele koja je cepala Evropu ispunjavala gvozdena zavesa.
Ispostavilo se da je Tito uspeo da se snađe u tom procepu bez atomske bombe, ali baš to što se oslanjao samo na domaće “snage” je bilo i nepremostiva prepreka za razvoj atomskog naoružanja. Samostalnost u vremenu kada su svetske sile ulagale ogroman novac u razvoj nuklearne fizike nije mogla da dovede do rezultata.
Za razvoj instituta svakako da je bila potrebna odluka Josipa Broza, ali najzaslužniji za sve ostalo bio je naš fizičar Pavle Savić. U njega je Tito, kao u svog saborca i predanog levičara, imao očigledno veliko poverenje.
A on je bio ne samo veliki poklonik te nove Jugoslavije, već i veliki naučnik, koji je pre rata radio prve eksperimente bombardovanja jezgra atoma sa Irenom Žolio Kiri u Francuskoj.
I Pavle Savić je doslovno dao sebe da se utemelji jugoslovenski nuklearni institut. Ništa nije bilo elegantno ni lako, za takvu ustanovu trebalo je boriti se.
“Skoro godinu dana bio sam sam. Nisam napuštao gradilište. Spavao sam u štali za konje“, reči su kojima je sam Savić opisao te dane.
Tajno postrojenje vodilo se kao Institut za fiziku i samo to ime je bilo poznato u javnosti. Ko je baš znao da čita između redova, rečenica objavljena u novinama da će to biti samostalna ustanova pri Predsedništvu savezne vlade, mogao je da pretpostavi o čemu se zapravo radi.
Na terenu teško da je iko mogao da pretpostavi kakav se div rađa. To je bilo nešto poput kasarne, bunkeri skriveni u zelenilu povezani betonskim stazama. Dojučerašnje njive u predgrađu Beograda, na kojima su lokalni seljaci do tada uzgajali kukuruze i druge poljoprivredne kulture, odjednom su ograđene i postale su i doslovce zabranjena zona.
Najvažniji događaj usledio je sedam godina po osnivanju instituta – stigao je nuklearni reaktor iz SSSR, zajedno sa gorivom.
Moglo je to da se učini, jer Staljin više nije bio među živima. Vagoni koji su ga prevozili tajno su prolazili kroz Mađarsku baš dok je u Budimpešti buktala antisovjetska revolucija.
Kasnije su se pojavile tvrdnje da je Tito namamio vođu mađarskog otproa SSSR-u Imrea Nađa u jugoslovensku ambasadu i odatle ga predao Sovjetima, koji su ga osudili na smrt, baš da bi ovaj tovar do Beograda prošao glatko.
Startovanjem nuklearnog reaktora Vinča je postala elitna, tajna i jedna od najvažnijih institucija u zemlji, a njome je upravljala Savezna komisija za nuklearnu energiju pod direktnom nadležnošću Aleksandra Leke Rankovića.
Naučnici su, tako, bili pod budnim okom službe, koja je zajedno sa njima bdila u vinčanskim postrojenjima.
Ali, atomska bomba ostala je nedosanjan san, zalogaj koji tadašnja država ipak nije mogla da proguta. Nauka se razvijala neverovatnom brzinom i jasno je da Beograd nije mogao sam, bez Moskve, Pariza ili Vašingtona da bude učesnik u takvoj trci.
Ipak, Vinča je u najširu javnost dospela preko stvari koja nije bila predviđena: Beograd i celu zemlju je uzdrmala zastrašujuća vest koja se proširila u noći 15. oktobra 1958. godine da se u Vinči upravo “nešto desilo”.
Tokom izvođenja stručne prakse došlo je do grube greške koja je mnogo koštala 6 ljudi, dvoje studenata i 4 tehnički asistenata: primili su ogromnu dozu radijacije i život im je visio o koncu.
Zalaganjem Savića prebačeni su hitno avionom u Pariz gde je na njima izvedena tada još uvek eksperimentalna operacija presađivanja koštane srži: nažalost, jedan od ozračenih studenata je podlegao ali su svi ostali preživeli.
Reaktor se privremeno, ali zapravo zauvek ugasio 1984. godine i Vinča počinje da se bavi mirnodopskim projektima nauke, najviše u oblasti atomskih centrala. Eksplozija u Černobilu potpuno je pomutila i te planove. Sa projektima se stalo.
Tog trenutka se pojavilo pitanje od suštinskog značaja – šta zapravo raditi s Vinčom, sa svom skupom tehnologijom, izvrsnim naučnicima i toliko uloženog novca?
Pred sam raspad Jugoslavie odlučeno je da se izgradi betonsko čudo – akcelerator Tesla. Ni on nikada nije završen, a i da jeste, teško da bi mogao da zadovolji potrebe nauke. Jer, ponovo smo hteli da se trkamo, ali “CERN” nas je prestigao svetlosnom brzinom.
Danas je Vinča važna institucija, ali najmanje za nuklearnu fiziku. Ono što nam je iz ere Hladnog rata ostalo je samo nuklearni otpad, u novije vreme planski izmeštan iz postrojenja.
Fotografije: knjiga Dragomira Bondžiča “Između ambicija i iluzija – nuklearna politika Jugoslavije 1945-1990” (Institut za savremenu istoriju, Beograd)
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
