Arhitekta sa idejom da zauvek “sredi” Topčidersku zvezdu i Hajd park

Kada je kao “kadar” postavljen na čelo urbanista Beograda odmah posle Drugog svetskog rata i uvođenja komunističke diktature, arhitekta Nikola Dobrović, poznat po svojim smelim i lepim objektima podignutim tokom 1930-tih na obali Jadranskog mora, najviše u okolini Dubrovnika, predložio je odmah nekoliko ideja koje su iznenadile i čak zaprepastile i “najrevolucionarnije” drugove.

Najviše sablazni izazvao je njegov kontroverzni plan iz 1946 godine za rušenje Kalemegdanskog parka i tvrđave i izgradnju megalomanskog kompleksa na tom mestu, od čega se, na našu današnju sreću, odmah odustalo.

Ali, Dobrovićev revolucionarni um tu nije stao. Najpre je na prostoru Tašmajdana predvideo, takođe megalomanska zdanja, kojima bi zatvorio vizuru, kako sam piše, “hrama Sv.Marka”, veličanstvene modernističke interpretacije srednjevekovne crkve Gračanice koju su projektovala braća Krstić, ali i potpuno uništio formiranje parka na tom mestu, današnjeg Tašmajdana.

Druga ideja koju je imao danas je uglavnom potpuno nepoznata i ne pominje se nikada među njegovim apologetama – uništenje prvog beogradskog kružnog toka, Topčiderske zvezde. Animozitet prema gradskim parkovskim prostorima Dobrović je potvrdio i ovde jer se zalagao da umesto obližnjeg Hajd parka, danas jedne od najlepših gradskih park-šuma, bude podignut – put!

Interesantno je da se tokom čitave karijere Dobrović oduševljavao Venecijom, Dubrovnikom i ostalim primorskim gradovima čiju je apsolutnu zaštitu neprestano zagovarao. Prema Beogradu nije imao takvih obzira, čak ni kada je u pitanju bio prostor Kalemegdana, znatno stariji od Venecije i Dubrovnika…    

Kako je i šta zamislio umesto beogradske Topčiderske zvezde i Hajd parka, može jasno da se vidi u jednom njegovom spisu iz 1946. godine:

“Topčiderska zvezda se nalazi na uzvišici, 60 metara iznad prosečnog nivoa Dunava i Save. Pogled koji se sa ovog mesta otvara na Savski amfiteatar, na vodene površine Dunava i Save, na čitavo severno i severozapadno obzorje sa Fruškom Gorom, kao i na zaleđe Beograda sa Avalom, na Košutnjak, Banovo Brdo – određuje ovom mestu veoma važnu ulogu u urbanističkom ansamblu Beograda.

Izgradnjom jedne uistini monumentalne zgrade ovo bi mesto dobilo još više u svom dominantnom položaju, u odnosu na neposrednu okolinu i na čitavo obzorje. Posle Kalimegdana i Opservatorije ovo je treće mesto po svojoj važnosti u urbanističkoj kompoziciji pojedinih gradskih predela.

Predložena zgrada predviđa se tačno na mestu sadašnjeg zvezdastog trga koji se kao takav ovim ukida. (!!) Saobraćajna veza izmedu Bulevara vojvode Putnika, Topčiderskog venca, Rumunske i Tolstojeve ulice, a naročito prolazni saobraćaj na deonici Mostar – Topčiderska dolina, održavaće se novim odvajanjem puta koji će u direktnom produženju Bulevara vojvode Putnika prolaziti kroz današnji park.

Zgrada koja se projektuje treba da je otprilike 30-40 metara visoka, da je postavljena u pravcu severoistok-jugozapad i da je svojim glavnim pročeljem okrenuta prema severozapadu. Ispred glavnog pročelja do Save predvida se monumentalan pristup za pešake, koji treba da se arhitektonski smisli u stepenište s rampama, vodoskocima, parkovima i raznim umetninama hidrotehnike.”, pisao je opsežno o ovom svom planu Nikola Dobrović te 1946. godine.

Nekim čudom ili možda intervencijom tadašnjeg državnog vrha koji se po ulasku u Beograd oktobra 1944. rasporedio i smestio po vilama u ulicama okolo Topčiderske zvezde, upravo zbog mira i zelenila (i sam Tito je živeo u vili u Rumunskoj ulici, kasnijoj Užičkoj, svega par stotina metara od Topčiderske zvezde), Dobrović nije uspeo da svojim “vizijama” uništi ovaj deo Beograda.

Taj prikriveni odijum prema njegovom “zanosu” i opsednutosti megalomanskim zgradama nije se smirio ni nakon izgradnje zdanja DSNO, odnosno, SSNO, danas pogrešno nazvanim “Generalštab” u Nemanjinoj ulici.

U tadašnjim medijima, već narednih godina pojaviće se čak i glasovi protiv brutalne insertacije tog objekta u ambijent prepun klasičnih zdanja, potpuno drugačije estetike. Pominjala se Dobrovićeva bezobzirnost prema kulturnom i istorijskom nasleđu, nepoštovanje prethodnih objekata, itd.

Bilo kako bilo, ono što je izvesno jeste da posle zdanja SSNO Dobrović više nikada nije dobio priliku da u Beogradu bilo šta novo projektuje i gradi. Glasine su govorile da sam Tito nije bio zadovoljan izgledom zgrade SSNO.

Do kraja karijere i života, Nikola Dobrović će se vratiti “korenima” jer će ponovo na Jadranskom moru projektovati jedan objekat – u Igalu.