Aplauz za presudu

Bio je to kraj meseca maja 1968. godine kada su na beogradskoj železničkoj stanici eksplodirale dve bombe.

Od detonacija je povređeno 14 ljudi, a dvoje su ostali invalidi čitavog života. Uplašenu i zgroženu javnost smirila je donekle vest da je već 29. maja pronađen i uhapšen čovek koji ih je postavio, član ustaške terorističke grupe iz Fridrihshafena u Nemačkoj, po imenu Ivan Jelić.

Rođen u okolini Doboja, u BiH, Jelić je bio gotovo nepismeni fizički radnik koji je svojevremeno radio u jednom preduzeću u Sloveniji. Iako je tu imao pristojnu platu, vremenom je bivao sve nezadovoljniji i želeo je “bolji život”, kako je kasnije otkrio u istrazi ovog zločina.

Spakovao je kofer i napustivši posao bez ikakvog obrazloženja, sa turističkim pasošem u džepu krenuo u obećanu zemlju – Saveznu Republiku Nemačku.

Dolaskom u Nemačku potonule su mu sve lađe jer niko nije želeo da ga zaposli bez ikakvih kvalifikacija. Vezu sa ustaškim emigrantima uspostavio je još 1966. i od tada je svakog vikenda učio kako se rukuje hladnim i vatrenim oružjem, kako se miniraju putevi i pruge, zgrade i drugi objekti.

U aprilu 1968. godine rečeno mu je da se priprema za put, a da će mu vreme i vrsta zadatka naknadno biti saopšteni. Krenuo je vozom za Jugoslaviju i 27. aprila obreo se na beogradskoj železničkoj stanici sa koferom u kome su bile – dve bombe!

Po dogovoru sa svojim nadređenima u organizaciji, Ivanom Kutuzovićem, Božom Pašalićem i Žarkom Odakom, kartonasti braon kofer predao je bez problema u garderobu. Skriven od pogleda putnika, aktivirao je bombe da eksplodiraju u 20 časova uveče.

Naređeno mu je da se prvim vozom vrati u Austriju, ali je on iskoristio dolazak u Jugoslaviju da poseti svoju familiju u selu Semeljci, nadomak Osijeka. Krenuo je vozom baš u času kada su bombe trebale da eksplodiraju. Međutim, na njegovo veliko iznenađenje to se nije dogodilo i bombe su ostale neeksplodirane čitavih mesec dana.

Osigurači su bili ispravni, žice povezane sa baterijom ali bombe su, ipak, ostale neaktivirane. Dok se vozio ka Osijeku očekivao je prasak i nadao se da ga nije čuo zbog kloparanja točkova ili da se isuviše udaljio od stanice. Kasno noću stigao je kod rođaka i jedva dočekao jutro kako bi kupio novine i proverio da li je obavio posao.

Vratio se u Austriju, a onda su ga posetili nalogodavci. Ljuti su mu tražili ceduljicu da je predao kofer, ali on je iz straha da ga ne pronađu posle eksplozije, bacio.

Ustaške vođe bile su besne što se Jelić vratio u Austriju neobavljenog posla i naredili su mu da se ponovo vrati u Beograd i završi nezavršeno. Ali sada je trebalo da ponese još razorniji eksploziv od onog koji je već stajao na beogradskoj železničkoj stanici.

Rano popodne 23. maja 1968. Jelić je opet bio u Beogradu. Bez žurbe ušao je u stanični toalet, aktivirao nove bombe i navio satne mehanizme tako da jedna bomba eksplodira u 21 sat, a druga nekoliko minuta kasnije. Jednu je zavio u novinski papir, a drugu vratio u kofer, zaključao, bacio ključ i neprimetno krenuo ka garderobi.

Usput je eksploziv uvijen u novinski papir spustio u kantu za otpatke, a zatim predao kofer u garderobu u kome je bila druga bomba, primio potvrdu i krenuo na ručak u stanični restoran.

Dok je čekao vreme eksplozije obišao je nekoliko radnji, kupovao parfeme, sedeo u parku “gledajući ženske da bi odagnao neprijatne misli”. I ovog puta odlučio je da se ne vraća odmah u Austriju nego da poseti rođake.

Tačno u 20.50 časova eksplodirala je prva, a odmah zatim i druga. Povređeno je 14 ljudi, od kojih dvoje teže. Za to vreme zavaljen u fotelju prve klase Jelić je putovao ponovo ka Semeljcima, gde je ostao nekoliko dana.

Prvo je eksplodirala bomba u korpi za otpatke, a zatim ona u garderobi. Sreća u nesreći bila je u tome što su iz garderobe mnogi istrčali u trenutku kada su čuli eksploziju i tako izbegli sigurnu smrt. Kofer sa bombama koje su stajale već mesec dana srećom ni sada nije aktiviran. Na taj način je, ipak, izbegnuta još veća nesreća.

Šestog dana od eksplozije Jelić je odlučio da krene u Austriju, zadovoljan što je sada dobro obavio posao. Od Kutuzovića je dobio 600 nemačkih maraka.

Stigao je najpre u Zagreb gde je čekao ekspresni voz koji je trebalo da ga odveze u Beč. Upravo na zagrebačkoj stanici je i uhapšen. Odmah je priznao da su se pored eksplodiranih, u garderobi beogradske železničke stanice i dalje nalazili koferi sa bombama koje još nisu aktivirane.

Puka slučajnost je da u ovoj ustaškoj akciji niko nije poginuo. Bombe su bile takve razorne moći da su mogle da ubiju mnogo ljudi.

U ime Sudskog veća i sudija-porotnika Draška Dinića, Milivoja Jončića, Dušana Denića i sudije Dimitrija Miloradovića, predsedavajući Dušan Lukić pročitao je presudu. Ivan Jelić proglašen je krivim zato što je “radi vršenja terorizma od aprila 1966. u Austriji kao pripadnik ustaške organizacije najpre obučavao, a zatim u dva navrata dolazio u Beograd da podmetne eksploziv”.

Sudsko veće nije moglo da pronađe nijednu olakšavajuću okolnost koja bi mogla da ublaži kaznu. Vraćajući se u Beograd da dovrši zločin dokazao je svoju okorelost, smatrao je sudija.

Ivan Jelić osuđen je na smrt, a kada je predsedavajući Dušan Lukić pročitao najstrožu kaznu sudnicom, ali i hodnikom odjeknuo je aplauz i čuli su se povici “Živeo sud!“. Pogubljen je streljanjem u dvorištu zatvora u Beogradu u rano jutro 2. novembra iste godine. Ostalo je zabeleženo da je uputio molbu jugoslovenskom predsedniku Titu da mu pomiluje život ali je on to odbio.