Ideja za novi format BG pijaca

Ideja da beogradski trgovi, šetališta i trotoari pre podne budu pijace, a popodne ponovo “vraćeni” pešacima datira još s kraja šezdesetih godina.

Neobična ideja za to vreme nije bila ništa novo za Evropu, ali, za naš tradicionalni način kupovine “pod tezgama”, to je delovalo inovativno i neobično.

Uopšte, grad je nastojao da uredi pijačnu prodaju. Postojeće, klasične, otvorene pijace, koje su u mnogim delovima grada do danas opstale, poput Bajlonijeve, delom zemunske pijace i Kalenića, trebalo je, baš kao i u zapadnim zemljama urediti, natkriti i načiniti od njih prave male tržne centre.

Ali, istovremeno, bio je veliki problem to što pijace u novim naseljima uopšte nisu postojale. Ljudi su imali naviku da kupuju voće i povrće na pijacama, a seljaci i preprodavci sami su se skupljali po tim naseljima i organizovali prodaju, sve je to bilo neuredno i ružno.

Jedno takvo naselje i prvo u kojem se planirala pokretna pijaca bilo je Braće Jerković.

U tadašnjoj štampi se dosta analizirala ova mogućnost ali i, generalno, pisalo o gradskim planovima za modernizaciju pijaca.

“Pokretne pijace koje treba da niknu u mnogim delovima grada konačno su dobile i “vizu” od Gradskog zavoda za urbanizam. Čim gradska skupština zvanično donese odluku o organizovanju prodaje voća i povrća na pokretnim pijacama, stanovnici novog naselja ‘Braća Jerković’ dobiće svoju prvu pijacu” pisalo je u novinama.

Danas mlađim generacijama stasalim na internetu i društvenim mrežama značaj štampe u prošlim vremenima nije moguće ni približno objasniti ali će se starije generacije sa lakoćom setiti šta je nekada značilo kada nešto “izađe u novinama”. Bila su to vremena pre tabloida i opšte relativizacije napisanog, pa se utoliko mnogo više pridavao značaj člancima koji su bili objavljivani, između ostalog, i na beogradske teme.

Smatralo se, i to sa jakim razlogom, da je ono što bude objavljeno u formi članka u nekoliko novina koje su tada izlazile, “Večernjim Novostima” ili “Politici”, naprimer, bilo u suštini i zvaničan stav gradskih vlasti.

“Do sada su u mnogim naseljima nicale divlje, nehigijenske pijace koje su donosile više štete nego koristi. U mnogim novim naseljima na improvizovanim pijacama skupljali su se ne samo prepordavci već i razni kriminalci. Pokretne pijace biće organizovane na ulici ili čak širem ivičnjaku ili trgu na kome nema saobraćaja. Na ovaj način stvara se mogućnost da privremene pijace niču i na prostoru koji nije izgrađen isključivo za ovu svrhu. Jer, ulice i trgovi već imaju postojeću vodovodnu i kanalizacionu mrežu“, pisale su Večernje Novosti krajem 1969. godine.

Ideja je bila da se posle 12 sati tezge sklanjaju. Ali, postavlja se pitanje i gde – dakle, bio je potreban prostor za njih, kao i prostor za sanitarne čvorove. Zaključak novinara jeste da to i nije tako jednostavno kao što izgleda. Ipak, to ne znači da potreba za ovakvim načinom prodaje nije postojala.

– Troškovi održavanja ovih pijaca mnogo su manji nego kod “klasičnih”. Od pijačne takse koja bi se dobila od pokretnih pijaca prikupila bi se znatna sredstva za rekonstrukciju postojećih pijaca. Urbanističkim rešenjjima sadašnje pijace moraju menjati svoj lik i postepeno prerastati u tržne centre i pokrivene pijace – izjavio je tada Dragan Stevanović, načelnik za robni promet gradske skupštine.

Naravno, tezge su, ipak, bile jedino rešenje. Još smo mi bili daleko od, recimo, Stokholma.

“Sa mnogih strana čuju se mišljenja da pokretne pijace koje već godinama žive u svim svetskim metropolama, ipak nisu za naše prilike. Jer, farmer koji dolazi da prodaje povrće i voće pred Parlamentom u Stokholmu dovozi svoju robu specijalnim kamionetom koji se lako pretvara u – tezgu”.

“Za sada, naši seljaci još ne raspolažu ovako savremenom i funkcionalnom motorizacijom, iako broj ‘opela’ i ‘pežoa‘ nije mali pa će se na novim pijacama sigurno opet pojaviti stare tezge. Znači, opet treba izgraditi specijalne magazine za njihovo čuvanje. Ne treba zaboraviti ni sanitarne prostorije, što ipak nagoveštava da će i oko organizovanja pokretnih pijaca biti više posla nego što bi se to na prvi pogled moglo zaključiti”, pisale su novine.

A da pokretna pijaca može lepo da funkcioniše, pokazuje primer Velikog trga u Zemunu. Popodne se tezge sklanjaju, prostor se čisti i postaje mesto za šetnju i druženje. Ipak, od prvih dilema na ovu temu do sadašnjeg stanja moralo je da prođe skoro pola veka.

Tu je i primer kako od “klasične” pijace može da se napravi pravi mali tržni centar, a da zadrži i tradicionalni način prodaje – nedavno izgrađena impresivna hala pod čiji svod je krajem 2019. godine smeštena nova Palilulska pijaca na mestu nekadašnje.