Traka kaldrme na jednoj ulici Dedinja je podsetnik na strašan zločin

Još od 1969. godine malo ko od vozača koji bi prošao ulicom Veljka Lukića Kurjaka, danas pod imenom Generala Pavla Jurišića Šturma, u beogradskom naselju Dedinje, bi znao da uska staza kaldrme po sredini kolovoza pri vrhu ove duge ulice nije ostatak nedovršenog asfaltiranja već nešto sasvim drugo.

Ta uska staza jednako izaziva nedoumice i danas, posebno što je nekako “nezgodno” pozicionirana tako da ju je nemoguće “zagaziti” a da točkovi ne bi bar malo zabrujali na tom potezu, dugom jedva stotinak metara, pred samu staru okretnicu i raskrsnicu sa ulicom Neznanog junaka.

Neko od vozača bi i rekao po koju gnevnu reč na račun “nerada”, “nadležnih”, istrpeo par sekundi truckanja i izašao na glatak asfalt druge ulice sa olakšanjem. Čuđenje je tek izazivala činjenica da su majstori “Beograd puta” koji su pre nekoliko godina izašli da presvuku ulicu novim slojem asfalta – ostavili tu kaldrmu po sredini. Čak su je i zalili novim slojem katrana, da duže i postojanije stoji utisnuta. I priča svoju tešku i strašnu priču.

Jer, malo ko će od vozača. ali i retkih prolaznika, primetiti da, baš nekako tu gde počinje neravnina, stoji jedna betonska skulptura, na trotoaru ulice, na kojoj čeličnim slovima piše “Muzej Banjičkog logora“.

Tako bi stvari postale negde jasnije: jer, ta svojevrsna “nezgoda” za stajni trap automobila, motora ili bicikala koji tuda prođu, ustvari je deo monumentalne kompozicije, jednog veličanstvenog i genioznog spomeničkog rešenja, podignutog u slavu desetina hiljada rodoljuba, ustanika ali i nedužnih ljudi koji su na tom mestu bili zatočeni u logoru koji je nacistički okupator formirao u toku Drugog svetskog rata za kažnjavanje svih koji su se usudili da se suprotstave zločincima.

Logor na Banjici je bilo mučilište kakvo je danas gotovo nemoguće i zamisliti. Mesto gde su nacisti i njihovi pomagači zatvarali, tukli, mučili, zlostavljali svakodnevno muškarce i žene, stare i mlade, pa i decu, Srbe, Jevreje, Rome, i odatle ih u grupama odvodili na pogubljenje u obližnje selo Jajince, pod Avalom.

Razmere užasa u Banjičkom logoru su bile tolike, i broj mučenika tako veliki, da se ta beogradska trauma ni danas nije zaboravila.

Ali se usput zaboravilo da je u projektu obeležavanja spomenikom koji je nekako trebalo da približi ono što ljudski um teško može da pojmi, našla i jedna krajnje neobična i izuzetno visoko umetnički promišljena stavka: obeležje koncipirano da bude utisnuto u svakodnevni život Beograđana u slobodi, podsećajući ih svaki put kada ih tuda put nanese na one koji su surovo ubijeni jer su tu slobodu voleli više od života.

To obeležje je simbolizovalo “stazu smrti” kojom su od kapije logora žrtve svakodnevno sprovođene do kamiona nacističke vojske parkiranih stotinak metara dalje, gore kod okretnice. U te kamione su ih utovarivali da bi ih istovarili u Jajincima, gde su ih čekale puščane cevi streljačkog voda.

Do danas se ne zna koliko tačno ljudi, žena i dece je tom stazom poslednji puit prošlo u životu, mada se okvirne procene kreću od 4.000 do 20.000 žrtava.

Obeležje “poslednjih koraka” čitavom dužinom te staze smrti izvedeno je u jesen 1969. godine kao deo šireg memorijala, u vidu – uske neravne staze kamene kocke po sredini ulice.

I zato, kada sledeći put prođete tuda, kada točkovi Vašeg vozila tu zadrhte, na tom kratkom i strašnom potezu, prisetite se po čemu prelazite. Po kakvom svetom parčetu beogradske zemlje idete. I udahnite vazduh mirnog i slobodnog života punim plućima. Zbog banjičkih mučenika i njihovog stradanja.