Stare razglednice Terazija fasciniraju nas uvek svojim šarmom. Teško da danas možemo u ovaj prostor misaono da “smestimo” i tramvajsku okretnicu, veliku fontanu, mesto za predah kao i sav ostali saobraćaj na potezu Trg – Slavija, uključujući i Prizrensku.
I, sve na tim požutelim snimcima izgleda nekako spokojno, uredno – jer, tako je zapravo i bilo. Beograd je bio mala, ali, makar u centru, lepo uređena prestonica u vreme Kraljevine. Automobili su u početku bili više poput neke zanimljive i intrigantne pojave na gradskim ulicama, nego što su bili na smetnji pešacima. Kao što ni pešaci nisu ometali slab i veoma redak saobraćaj.
Ipak, saobraćajna idila i miroljubiva koegzistencija nisu dugo potrajali: sa ekonomskim usponom i pravim bumom u toj dekadi na gradskim ulicama se brzo našao veliki i do tada neviđeni broj privatnih automobila, pravih “lađa” u skladu sa modom te epohe.
Da stvar bude još zamršenija, i sama gradska uprava je ne samo utrostručila broj tramvaja koji su išli preko Terazija i ostalim ulicama, već je uvela i privatne autobuske prevoznike. Na mirnim Terazijama za svega godinu-dve počelo je da vri od saobraćaja. U takvom novim okolnostima šetači su odjednom postali ugrožena vrsta kojoj je moralo da se odredi i uredi tačno mesto za prelazak preko kolovoza!
Tada još nije bilo “zebri”. U stvari, pravila saobraćaja bila su mnogo jednostavnija nego danas, ali red je za pešake uvođen “tačkicama” koje su bile umetnute u putu (metalni okrugli delovi, klinovi).
Znalo se tačno gde preći ulicu, gde ući u tramvaj.
Sve veći promet motornih vozila, autobusa i tramvaja dodatno su opterećivali pešaci koji su na osnovu ranijih navika, kada glavnim gradskim ulicama nije išlo ništa drugo osim konjskih kočija i volovskih zaprega, prelazili kolovoz gde god bi ima palo napamet. Počele su da se dešavaju i prve nesreće, gaženja pešaka i podletanja pod tramvaje, pa je Uprava Grada Beograda odlučila da striktno reguliše gde ulica može da se pređe.
Od te 1937. i označavanja prvih pešačkih prelaza, najpre na Terazijama, kao najprometnijoj ulici, a zatim i u okolnim saobraćajnicama, tamo gde je počeo da raste motorni saobraćaj, i sami Beograđani su polako počeli da se prilagođavaju na nova saobraćajna pravila. U početku nevoljno ali su ih strogi i namršteni saobraćajci, prvo drekom a onda i kaznama, mic po mic, uvodili “u sistem”.
Iako “na korist” gradu i građanima, kao i svaka promena i novotarija, tako je i pešački prelaz u početku doživljavan kao nekakvo “moranje” i mnogi su i dalje, iz inata, prelazili ulicu tamo gde su naumili. Nisu ih u tome ometale kazne koje su pisane, posebno one bogatije kojima nije bio problem da ih plate, i tako isteraju “svoje”, uprkos logici, zakonu i bezbednosti.
Ostalo je zabeleženo i da su Nemci, kada su počeči okupaciju Beograda u Drugom svetskom ratu, prve kazne Beograđanima, već u maju 1941. počeli da ispostavljaju upravo za prelazak ulice van obeleženog prelaza. Za razliku od prethodnog vremena slobode i sopstvene vlasti, Beograđani su sada bili daleko manje raspoloženi za inaćenje: kazna je mogla da bude i slanje u logor na Banjici odakle je put vodio na streljanje u Jajincima.
Po oslobođenju Beograda, metalni klinovi su se još malo održali u upotrebi do 1947. kada su povađeni prilikom temeljne obnove Terazija i Pozorišnog trga, preimenovanog u Trg republike. Od tada, po uzoru najpre na Moskvu u kojoj su tadašnje nove vlasti videle uzor za sve, iscrtani su prvi pešački prelazi u formi “zebre”, i takvi su ostali i danas.
Slično su i danas na autobuskim stajalištima tačkice iscrtane kako bi se putnici vodili da jedan po jedan ulaze na prednja vrata za vreme pandemije korona virusa. Dakle, tačkice su možda i idealne “vodilje” za pešake, jer postoji nešto u našem umu što nas privlači da baš po njima gazimo.
Ipak, druga polovina 20. veka na ovom mestu otpočela je potpuno drugačije. Tramvaji su posle rata ukinuti, a uvedeni trolejbusi. Sve veći broj automobila kretao se iz pravca Trga i Prizrenske pravo ka Slaviji, pa su Terazije su polako postajale nepremostiva košnica saobraćaja.
Ne samo da nisu bili dovoljni pešački prelazi i semafori, već su 1969. izgrađeni i prvi podzemni prolazi.
Fotografije: FB strana Bio jednom jedan Beograd / Branka Djordjevic-Nakanishi
Bavi se informacionim tehnologijama, hobi mu je istorija sporta u Srbiji. U slobodno vreme sa grupom prijatelja fotogrsfiše i beleži sve poznate i nepoznate priče o važnim tačkama Beograda. U planu mu je da napravi “Enciklopediju beogradskih kuća kojih više nema”.kako bi od zaborava sačuvao zdanja koja je u međuvremenu odneo neminovni razvoj grada.
