Beograd zove Pariz – preko telefonistkinja međunarodne centrale PTT

“Milano, momento, prego Belgrado… Istanbul traži Varšavu…Kejptaun zove Kranj… Pariz… Atina… Sindej…Tripoli… imate vezu…” Iz prostrane sale dopirali su melodični glasovi na gotovo svim svetskim jezicima. Signalne lampe na dugačkim pultovima naizmenično su se palile i gasile. Specijalni semafori na zidu zasvetleli bi na nekom od telefonskih puteva.

Telefonistkinje Međunarodne beogradske centrale bile su tako na vezi sa celim svetom po čitavu noć. To je bio jedini način za uspostavljanje veze sa svetom iz Beograda.

– Da…da… smetnje su na vodovima ne možemo ni preko Frankfurta da dobijemo Kuvajt – objašnjavale bi strpljivo još početkom osamdesetih godina službenice PTT.

Dešavalo se da su se na ove brojeve ljudi javljali kako bi, recimo, iz Mihnena rezervisali ceo sprat neke kuće u Dubrovniku za šest osoba na tri nedelje. Veza bi se tada uspostavljala sa turističkom radnicom iz tog grada.

Telefonistkinje iz prestonice obaveštavale su. primera radi, našeg sugrađana da neko iz Nigerije traži od njega broj telefona izvesnog advokata Šime iz Zadra, kome ne zna ni adresu, a ni prezime. I uspevale su da uspostave kontakt. Nije im bio potreban ni internet, a ni tačna lokacija.

Na adresu dobrih, strpljivih i ljubaznih službenica PTT stizale su zbog toga često i razglednice iz čitavog sveta. Bilo je, kažu, u ovim salama i smeha do suza kada se veze pogrešno spoje. Tako je jedan žitelj prigradskog beogradskog naselja dobio broj telefona koji je u pošti važio za službeni. Ne znajući za ove promene telefonistkinje su preko istog telefona građanima slale pozive za naručene razgovore. Nesrećni građanin je danima izigravao poštu i zapisivao brojeve i raznosio pozive za razgovore misleći da je to uobičajena obaveza novopečenih pretplatnika. Tek kada je morao da prenese poruku sa jednog na sasvim drugi kraj grada, obratio se PTT.

Desilo se i da je jedan Parižanin preko ove službe tražio da se pronađe lekar u jednom pomoravskom selu. Bilo je onih koji su želeli da izbegnu plaćanje razgovora, pa su, recimo, na arapskom tražili od službenice da ih spoji sa rođakom u Sarajevu, a da će poziv platiti pozvani u glavnom gradu BiH. Na kraju je ustanovljeno da je poziv upućivan iz jedne govornice u centru Beograda. Sličnih zahteva bilo je tada navodno i iz Bagdada i Tripolija.

U ponoćnoj smeni Međunarodne telefonske centrale osamdesetih godina radile su samo žene, a par muškaraca koji su se ovde zaposlili nisu mogli da izdrže noćni rad.