Prvi privatni zubar u prestonici SFRJ – i lekar i preduzetnik sa živcima od čelika

Prvi privatni zubari u komunističkoj SFR Jugoslaviji bili su pravi avanturisti, ljudi s genijalnom vizijom, planom i petljom da prihvate najveći rizik – jer ako ne uspeju, sledi propast svega što su uložili u novu ordinaciju.

Šta je tu neobično da zubar ima svoju privatnu radnju i kako taj posao uopšte može da propadne, zapitaće se neko danas… Pa, bilo je itekako neobično u tom vremenu i sistemu, i zato je važno prisetiti se kroz šta je jedan školovan stomatolog morao da prođe da bi samostalno lečio pacijente koji su u njega ili nju imali poverenja.

Država je do kraja 1980-tih godina imala apsolutni monopol nad zdravstvom – u domu zdravlja imali ste sve, pa i zubarske usluge, besplatno.

Državni zubari su imali na raspolaganju opremu, radili su u sistemu, jedino su oni smeli da izdaju recepte za lekove…

Uprkos tome, pomisao na lečenje zuba uvek izazivala poseban strah, koji su privatnici svojim pristupom kasnije ipak znatno ublažili. Državne zubare je, možda i nepravedno, pratio glas da su nekad grubi, da rade “na živo“, bez anestezija, na to treba dodati čekaonice, neprijemčivi izgled ordinacija… Sve u vezi sa zubarom bilo je jednostavno neprijatno.

Tih osamdesetih godina 20. veka otvorila se ipak mogućnost da zubar sam osnuje svoju ordinaciju. Ali je to u praksi delovalo kao nemoguća misija. Svuda su bili zidovi, odnosno, sistemske prepreke, pa je osim znanja iz medicine, za otvaranje privatne ordinacije trebalo da znate i da ih sve preskočite. Drugim rečima, trebalo je biti privatnik, preduzetnik, imati dragocenu sposobnost bez koje je sve znanje ovog sveta bilo nemoguće unovčiti u dolazećem kapitalizmu, iako su se tada još uvek svi kleli u – socijalizam.

U to vreme privatna praksa je doslovno bila odricanje od sigurnosti, zagarantovane plate i penzije, izlazak iz sistema koji je jedini “garantovao preživljavanje”, to je bio put u nepoznato.

Jedan od prvih koji su istupili bio je dr Vojislav Kuzmanović iz Zemuna. Odmah je učinio ključnu stvar – klijenta je stavio na prvo mesto, čime je ekspresno “oteo” pacijente državnoj konkurenciji.

“Pacijent ne može da čeka. Zato vas ne mogu primiti u radno vreme. Sticanje klijentele ovog trenutka je moja najveća briga“, govorio je zainteresovanim novinarima, koji su na vest da je na adresi Matije Gupca 30 (danas Karamatina ulica) otvorena prva privatna stomatološka praksa nagrnuli da vide o kakvom novom fenomenu je tu bila reč.

Poslovni prostor? Nije ga imao. Radio je u stanu. Ne svom, već društvenom, gde je bio nosilac stanarskog prava. San je bio ostvariv uz dosta papirologije. Zgrada je bila pod zaštitom države, pa je saglasnost morao da da i Zavod za zaštitu spomenika kulture!

“U opštini su, moram da kažem, bili zgranuti mojim zahtevom, jer se tome valjda nisu nadali tako brzo“, kazao je zubar.

Ipak, lepo je primljen. Pa dobro, i valja se, zubar će svakome zatrebati.

Morao je da ima projekat, građevinsku dozvolu, zaseban mokri čvor, na sve papire je čekao dva meseca, a kada ih je dobio majstorisale su njegove kolege na zajedničkoj radnoj akciji. Jer, ako Voja uspe, uspeće i oni! Bilo je verovatno teško, ali svima je bilo jasno da kapitalizam kuca na vrata.

“Čekaonica uzorna, prostrana i udobna. Ordinacija još veća”, pisali su reporteri te jeseni 1987. godine.

Bilo je predviđeno da ima najmanje 12 kvadrata za ordinaciju, što je bio minimalan zahtev. A njegova ordinacija bila je znatno veća.

Pravila su pravila – Vojislav je morao da kupi šest kompleta pribora za skidanje kamenca, iako je za tu namenu imao ultrazvučni aparat. Godinama je malo po malo nabavljao opremu i čekao trenutak kada će svoje ime da istakne na zgradi.

“Morao sam da preuzmem rizik, jer se jedino tako uspeva u životu”, govorio je.

U to vreme ilegalni rad nije bio nepoznat.

“Samo dok nas bude više, osnovaćemo udruženje, doneti statut, norme ponašanja. Za sve se mora naći mera. Nismo pijačari, nego lekari. Ne plašimo se onih koji će nastaviti ilegalno da rade, a takvih će sigurno biti: ljudi vole da idu na sigurno, a dozvola za rad je garancija da jedna ordinacija ima sve što treba“, dodao je dr Kuzmanović, koji tada još uvek nije imao pravo na jednu izuzetno važnu stvar – pečat s ID brojem kako bi pisao recepte za antibiotike i druge lekove!