Kada bi je udvarači u elitnom hotelu “Palas” ili pred zoru u kafani “Ruski car” opčinjeno hvalili kako je neverovatno dobro savladala srpski jezik, grofica Evgenija Petrovna odgovarala bi uz koketan osmeh, otkrivajući besprekorno bele zube i rupice na obrazima.
– O da, ja tako volim Srbiju, moju novu domovinu!
Ono što okupljeni beogradski bogatuni, očarani njenom izrazito plavom kosom i plavim očima, nisu mogli ni da naslute bila je činjenica da ispred sebe nemaju rusku plemkinju izbeglu pred revolucijom, već – nekadašnju kelnericu Micu Zisić iz Aleksinca koja ruski jezik nije znala niti jednu jedinu reč!
Međuratni Beograd bio je prepun ruskih izbeglica koje su posle Lenjinove Oktobarske revolucije našle utočište u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. U gradu koji nije imao svoje autohtono plemstvo, novopečeni bogataši i imućni trgovci žudeli su za društvenim prestižom i bliskošću sa carskom aristokratijom.
Tu slabost beogradskog visokog društva savršeno su prepoznali supružnici grof Igor Petrov, nekadašnji prvi sekretar kancelarije carevih ordena, i grofica Evgenija Petrovna, kćerka pravnika zaduženog za carska imanja na Kavkazu.
Njihova priča o begu zvučala je kao napeti filmski scenario. Tvrdili su da su se upoznali na brodu tokom bega iz Rusije za Carigrad gde su se i venčali, pošto su Evgenijinog oca boljševici u Rostovu “rastrgali na komade”. Igor je jedva spasao svoju dragu tako što se pred vratima kućice u Rostovu sam samcit izborio sa čak petoricom boljševika.
Za razliku od mnogih svojih zemljaka koji su u Beogradu živeli u bedi, supružnici Petrov su uvek viđani u najskupljim lokalima.
U “Palasu”, jednom od najmodernijih i najluksuznijih hotela u međuratnoj prestonici, i kafani “Zagreb” (u čuvenom “Ruskom caru”, a u duhu spajanja naroda u novostvorenoj Kraljevini SHS, luksuzni restoran u prizemlju nosio je naziv “Zagreb”).
Kako bi osigurali stalan izvor prihoda, stvorili su takozvani “kružok prijatelja“, zatvoreno društvo imućnih Beograđana opčinjenih plavookom groficom. Evgenija je vešto podsticala ljubomoru među udvaračima. Svaki od njih bio je uveren da zauzima posebno mesto u njenom srcu.
Umesto mačeva i dvoboja, međuratni bogataši borili su se novcem. Rivalstvo se dokazivalo izdašnim poklonima i silnim novčanica kojima su je obasipali.
Grofu Igoru to nimalo nije smetalo. Štaviše, prepuštao je suprugu pojedinim udvaračima na nekoliko sati, pravdajući svoje odsustvo “hitnim i važnim poslovima koji ga čekaju u Ruskom poslanstvu”.
Sve je po Petrove bilo besprekorno dok se u priču nije umešala sujeta. Jedan od ljubomornih udvarača, shvativši da je izigran, prijavio je par policiji pod optužbom da su “politički opasni i vrlo verovatno politički špijuni“.
Istraga beogradske policije pokazala je da nikakve špijunaže nije bilo, ali… Razotkrivena je neverovatna obmana!
Oni što su groficu saletali danima i mesecima nisu ni slutili da ispred sebe nemaju rusku plemkinju izbeglu pred revolucijom, već nekadašnju kelnericu Micu Zisić iz Aleksinca.
U Beograd se sa majkom doselila još tokom Prvog svetskog rata. Odmah po ratu odala se raskošnom životu, da bi ubrzo završila kao konobarica po sumnjivim palilulskim kafanicama, prvo kod “Malog Čačka” (smeštena u zoni oko današnje Cvijićeve i Ruzveltove), a potom i kod čuvene “Mamice“, često pominjane u tadašnjoj policijskoj hronici kao stecište sumnjivih likova.
S druge strane, grof Igor bio je običan ruski izbeglica i nekadašnji lađar iz Rostova, zaista prezimenom Petrov. Shvativši da plavokosa i plavooka kelnerica Mica ima savršen izgled za rusku aristokratkinju, on je osmislio plan o lažnom plemstvu koji im je obezbeđivao lagodan život na račun lakovernih beogradskih bogataša.
Nakon što je prevara raskrinkana, policija je Mici Zisić izrekla kaznu zbog skitanja i stavila je pod kontrolu sanitetske policije. Lažni grof proteran je iz Kraljevine SHS u Bugarsku, mada se ubrzo ponovo ilegalno vratio u Beograd.
Podsećanje na ovu aferu svedoči nam o vremenu u kom je prestonička elita bila spremna da plati bilo koju cenu za malo carskog sjaja i aristokratskog prestiža, pa makar on dolazio i od bivše kelnerice iz Aleksinca.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
