Kafa u “Bristolu” koja je koštala 15 dana zatvora

Kafanska računica i nekakvi samo konobarima znani metodi sabiranja večna su tema.

Danas se najčešće progunđa kad na računu osvane neočekivani „servis“, kad vas iznenadi cena obične vode ili kad kafa u centru grada premaši svaku razumnu cifru.

Uglavnom se sve završi ljutitim komentarom ili negativnom recenzijom na internetu. Međutim, u predratnom Beogradu, početkom februara 1941. odigrao se slučaj koji pokazuje da se na kelnerska „zaokruživanja računa“ umelo da gleda više nego ozbiljno. Jedan pedantni državni činovnik nije dozvolio da ga prevesla nabusiti zakupac elitnog hotela „Bristol“.

Ovaj nesvakidašnji sukob se završio zatvorskom kaznom i javnim sramoćenjem!

Sve je počelo u novembru 1940. kada je Ljubomir Petrović svratio u „Bristol“ na šoljicu crne kafe. „Nije bila rđava“, govorio je kasnije na sudu do kog je stigao jer je bio ogorčen što mu je kelner hteo da naplati 4 dinara!

Za Petrovića je to bio čist šok. Kafa u beogradskim restoranima koštala je u to vreme dinar i po. Četiri dinara za jednu šoljicu činilo mu se kao otimačina.

Kako to obično biva u kafani, prvo je pokušao da sve reši mirnim putem. Pozvao je zakupca hotela Vasu Panića i uložio protest. Međutim, Panić nije želeo ni da čuje za popust. Za njega je ta cena bila sasvim opravdana.

Petrović nije bio od onih koji pognu glavu i plate. Uradio je nešto što bi bilo kome od nas teško palo na pamet – odšetao je pravo u policijsku stanicu X kvarta i podneo tužbu! Policija je sprovela istragu i predmet prosledila Sreskom sudu u Beogradu.

A tamo se tek odvijala prava mala drama. Zakupac „Bristola“ Panić nije se dao lako pokolebati. Razvio je čitavu teoriju o dodatnim uslugama koje njegov objekat pruža, a koje banalna cena kafe mora da pokrije:

– Tako je u svakom boljem lokalu. Negde ona košta i 10 dinara! Sve zavisi od toga gde se pije. A moj restoran je luksuzan i 4 dinara za kafu uveče, kada svira salonska muzika – nije preterano!

Mi je ne možemo prodavati po ceni koja je u restoranima kojima je to sporedan prihod. Kod nas dođe mušterija, poruči crnu kafu, sedi celo veče, čita novine i sluša muziku. Ako mu naplatim 2 dinara, onda radim na čistu štetu!

Panić je zapravo tvrdio da on ne prodaje samo napitak od prženih zrna, već i ambijent, atmosferu, salonski orkestar i pravo na višesatno listanje štampe.

Pokazalo se da ni sudija Nedeljko Nedeljković nije razumeo takvu računicu. U zemlji su u tim februarskim danima 1941. uveliko važile uredbe donete posle napada Nemačke na Poljsku i širenja Drugog svetskog rata, a koje su težile da spreče predratno i ratno profiterstvo, špekulacije, skupoću, neopravdano podizanje cena…

Izrečena presuda zvuči krajnje zastrašujuće, ali je bila u potpunosti u skladu sa tim danima u predvečerje napada nacista i fašista na Jugoslaviju.

Panić je osuđen na 15 dana zatvora i ta kazna je proglašena nezamenljivom, zatim sa 3.000 dinara novčane kazne uz mogućnost da ukoliko neće ili nema da plati ona će biti preinačena na još 60 dana zatvora!

I tu nije kraj.

Zakupac „Bristola“ zbog kafe od četiri dinara morao je da isplati na ime sudskih troškova i paušala još 300 dinara (oko trećinu činovničke mesečne plate), a na sve to je došlo i javno žigosanje, jer je morao da da novce i da presuda bude odštampa u „Službenim novinama“!

Tako je to onda bilo. Malo li je…