Teški dani u kojima su sve kafane zaćutale

Zamislite Beograd u kojem dođete u kafanu i – samo jedete!?

Nema muzike uveče, nema violina, tambura... E to nisu morali da zamišljaju Beograđani poslednjih dana jeseni 1933. Noćna mora se nadvila nad prestonicu, spremna da uništi čuveni noćni život, koji se, uz sve nedaće, održao na ponos glavnoga grada do dana današnjega.

Problem nije bila politika niti kakva zabrana gradskih čelnika, već opšti bojkot muzičkih kafanskih zvezda!

Sukob je izbio tamo gde najviše boli – vlasnici 112 beogradskih lokala rešili su da pevače, umnogome su zapravo bile pevaljke, udare po džepu kako bi stali na put njihovim vrtoglavim honorarima.

Da bi bojkot potpuno uspeo, Gostioničarsko udruženje je donelo odlluku koja je zvučala kao smrtna presuda za sve boeme i ljubitelje izlazaka: zabrana angažovanja pevačica na čak godinu dana i to od 17. novembra 1933.

To je značilo da bi se legendarne umetnice poput Sofke, Mace, Paule, i ostalih, mogle ponovo čuti u Beogradu tek 17. novembra 1934. godine. Za narod koji voli kafanu, ovo je bilo ravno katastrofi.

Kafedžije su bile ogorčene jer su troškovi postali nepodnošljivi. Smatrano je da mora da se utvrdi stalna tarifa, po kojoj bi se plaćali svi poznatiji svirači i pevačice.

– A ta će cena biti maksimirana i za utvrđivanje njene visine uzeće se kao merilo sposobnost pojedinih pevačica, njihova reklama – rekao je pretsednik Gostioničarskog udruženja Mihailo Nikolić, a sve što je tih dana govorio s posebnom pažnjom je praćeno u čaršiji.

Naloženo je i da se svi ugovori zaključuju preko posebnog biroa kako bi se izbegle licitacije, koje su do tada dovodile to toga da je jedan broj “zvezda” plaćan po tri stotine dinara na veče.

Želje kafedžija da privuku što više gostiju i da imaju najzvučnija imena pevačka, dovele su do toga da su pojedini, i to ne u centru Beograda, imali preko 30.000 dinara mesečnih izdataka za muzikante.

Kada su shvatili da su duboko zaglavili svojim nerezonskim poslovanjem, onda su pokušali da krivicu svale na pevačice, iznoseći podatke da su one svojim trikovima same za sebe pisale laskave ponude, tvrdeći da su im to preporuke od velikih muzičkih i pesničkih imena, važnih umetnika i boema, i pokazivale ih svojim poslodavcima zahtevajući povišicu. Zvuči poznato?

Pritisak je naposletku urodio plodom. Tek koji dan pre nego što je bojkot na godinu dana trebalo da zaživi. Pojedine pevačice su, videvši da je vrag odneo šalu, počele da šalju molbe udruženju, pristajući na sve uslove samo da im se dozvoli rad. Za njima uskoro i ostale.

I tako noćni život nije zamro na opšte oduševljenje Beograđana i Beograđanki, koji su, eto, posle rata i poratne nemaštine, pa velike svetske ekonomske krize, napokon zaista mogli da uživaju u provodu tih nekolicinu godina do novoga rata.

A malo je falilo… Dani su bili u pitanju.