Najmodernija fabrika Beograda sa ambulantom i restoranom za radnike

Dok zgradu bivše Fabrike hartije u Bulevaru vojvode Mišića čeka novi život i da postane Muzej Nikole Tesle, ”američka priča” njenog graditelja i prvog vlasnika Milana Vape, koji je od šegrta postao jedan od vodećih srpskih industrijalca, ostaće dokaz da je Beograd uvek bio grad koji svakome daje šansu.

Milan Vapa, kao šegrt, 1889. godine, u Beogradu počinje da uči knjigovezački zanat na Varoš kapiji. Posle dve godine postaje radnik ali, kako je želeo više, već 1894. godine odlazi u Peštu gde uči posao u fabrici za izradu trgovačkih knjiga.

Pet godina kasnije, vratio se u Beograd i zaposlio u Državnoj štampariji brzo napredujući u službi. Uveo je praksu da se školski udžbenici šiju koncem i izradio je dečju tablicu za pisanje i računanje.

Zajedno sa bakalinom Glišom Andrijevićem 1905. godine otvara radnju da bi već 1907. godine imao samostalnu radionicu za preradu hartije koja se nalazila u staroj trošnoj zgradi preko puta kafane „Proleće“ u ulici Vuka Karadžića.

Kupuje kuću na Kosančićevom vencu 14 u kojoj je počela da radi fabrika za preradu hartije i izradu trgovačkih knjiga, otvorena 1910. godine, i koju je posetio i kralj Petar Karađorđević. Tokom Prvog svetskog rata proizvodnja u fabrici je obustavljena jer su okupatori odneli sve mašine, a Milan Vapa je rat proveo u Švajcarskoj gde se upoznavao sa organizacijom proizvodnje u fabrikama.

Posle oslobođenja Vapa je dobio odštetu na ime nemačkih reparacija, kao i od austrijske vlade jer je firma „Fišer i Vajgler“ iz Beča bespravno koristila njegove mašine do 1919. godine.

Sa novcem dobijenim od odštete na ime nemačkih reparacija i kreditom dobijenim od Francusko-srpske banke, kupio je plac preko puta senjačke tramvajske stanice, između železničke pruge za Niš i Zemun i desne obale Save, na nekadašnjem Topčiderskom drumu. Tu je počeo izgradnju velike i moderne fabrike hartije.

Kuću na Kosančićevom vencu prodao je sredinom 1921. godine Ministarstvu prosvete za tri i po miliona dinara da u nju smesti Narodnu biblioteku koja će biti uništena u nacističkom bombardovanju dvadeset godina kasnije, 6. aprila 1941.

Fabrika hartije bila je prva fabrika u našem gradu podignuta odmah po završetku Prvog svetskog rata. Okruženje Vapine fabrike činila su velika i uspešna industrijska preduzeća kao što su bila Vajfertova pivara, Fabrika duvana, Parni mlin i Fabrika braće Gođevac.

Prilikom osvećenja temelja, vlasnik fabrike je uzidao povelju u kojoj je pisalo: „Za vreme vladavine Njegovog Veličanstva hrabrog Kralja Aleksandra Prvog, koji je doživeo ujedinjenje svoga naroda, a za vreme pretsednika vlade, u ujedinjenoj i velikoj državi, g. Nikole Pašića, podižem Prvu fabriku za izradu fine hartije u našem ponosnom Beogradu, prestonici ujedinjene braće Srba, Hrvata i Slovenaca. Molim Te, Bože, pomogni mi da istrajem u ovako krupnom i teškom poslu! Amin.“ Nad tim delom temelja podignuta je mala fabrička kapela.

Projekat fabrike i fabričkih postrojenja uradio je arhitekta Karl Haniš, specijalista za industrijsku gradnju. Imajući u vidu površinu fabričke zgrade, kao i koncentrisanost svih proizvodnih pogona na jednom mestu, zatim mašine, prateće objekte i opremu, može se reći da je Vapina fabrika spadala u najveće fabrike toga vremena u Srbiji.

Proizvodila je finu hartiju za pisanje, štampanje i crtanje, trgovačku i katastarsku hartiju, koncept hartiju, koričaru, hartiju za pakovanje i umnožavanje, mašinsku hartiju, fini luksuzni, kao i novinski papir. Imala je sopstvenu industrijsku železničku prugu normalnog koloseka, na obali Save, kej za pristajanje brodova i šlepova sa električnim kranom za istovar i utovar robe, kao i pumpu za upotrebu vode iz reke Save.

Nova fabrika je imala veoma visoke standarde u zaštiti prava zaposlenih čak i za današnje vreme. Unutar fabrike je postojala fabrička ambulanta u kojoj su se lečili zaposleni i njihove porodice, menza sa hranom za koju je tadašnja štampa pisala da je bolji od menija nekih restorana a fabrika je imala svoje obdanište za decu zaposlenih. Puštanju u rad fabrike prisutvovao je kralj Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandar Prvi Karađorđević.

Uprava državnih monopola, koja je hartiju nabavljala po visokim cenama u inostranstvu, ponudila je 1923. godine Vapi 20 miliona dinara da osnuju zajedničko akcionarsko društvo na fabrici hartije. Milan Vapa je prihvatio jer je tako otplatio deo kredita kod Francusko-srpske banke, a sa državnim suvlasništvom dobio monopol u svim državnim institucijama.

Kada je shvatio da Uprava monopola namerava da vremenom postane jedini vlasnik i da zato neispunjavanjem obaveza ometa sprovođenje ugovora, pokrenuo je sudski spor zbog koga fabrika nije radila skoro osamnaest meseci, od sredine 1926. do kraja 1927. godine.

U junu 1930. godine sud je odlučio da se raskine ugovor, da Milan Vapa Upravi monopola isplati deset miliona dinara i isplati sve fabričke poverioce, te da fabrika pređe u njegovu svojinu, što je Vapa i učinio. Na proslavi desetogodišnjice rada postavljena je spomen-ploča Aleksandru Prvom Karađorđeviću uz prisustvo maršala dvora general Dragomira Dragutinovića.

Zbog velike ekonomske krize, Milan Vapa, 1937. godine, osniva akcionarsko društvo pod nazivom „Fabrika hartije Milana Vape a. d.“ sa sedištem u Beogradu a akcionari postaju vodeći industrijalci, trgovci i bankari Beograda Ferdinand Gramberg, Vlada Ilić, Aleksandar Božičković, Ljubomir Đuković, Živojin Nešić, Aleksandar Novaković, dr Sava Gregović i Radomir Filipović.

Milan Vapa umire 1. jula 1939. godine a vođenje fabrike je preuzela njegova supruga Milica Vapa, koja je raspolagala najvećim brojem akcija.

Posle okupacije Beograda, u aprilu 1941. godine, fabrika je radila pod kontrolom okupatora sve do savezničkog bombardovanja 1944. godine. Odmah nakon oslobođenja, već 1945. godine, počela je obnova fabričke zgrade oštećene u bombardovanju a fabrika je stavljena pod prinudnu upravu Ministarstva trgovine i industrije, koje je finansiralo obnovu.

Fabrika je potom nacionalizovana i nastavlja da radi pod imenom ”Beograd”. Na imanju su tokom 1947. godine podignute nova zgrada vatrogasnog spremišta, ambulanta i portirnica u dvorištu. Tokom pedesetih godina prošlog veka, obustavljena je proizvodnja hartije u nekadašnjoj Vapinoj fabrici i premeštena je u novu industrijsku zonu na Adu Huju uz obrazloženje da na toj lokaciji nije mssto fabrici hartije.

Ipak, razlog je mržnja nove vlasti prema ”kapitalisti sa ljudskim licem” koji je u svojim fabrikama davao veća prava zaposlenima nego što su oni mogli kada je na vlasti bila radnička klasa. Prostrana fabrička zgrada je tada dobila drugu namenu pa se u nju se uselio socijalistički gigant, preduzeće za međunarodnu špediciju i javna skladišta „Jugošped“, koje u tom prostoru poslovalo duže od pola veka.

Podizanje prve fabrike hartije bilo je veoma značajno za razvoj srpske privrede jer je Milan Vapa pokrenuo potpuno novu granu industrije a do izgradnje njegove fabrike hartije na Kosančićevom vencu Srbija je bila potpuno zavisna od uvoza hartije iz Austrije što se u vreme carinskog rata sa Austrijom od 1906 – 1911. godine pokazalo veoma lošim za našu zemlju.

Zato je Vapinu fabriku 1910. godine posetio kralj Petar jer je bila značajna za smanjenje privredne zavisnosti i uvoza iz Austrougarske. Nova fabrika, građena posle Velikog rata, bila je veoma uspešna, liferovala je državnom monopolu papir za cigarete, a jedno vreme je hartiju izvozila, što je za ono vreme bio veliki uspeh.

Spadala je u red velikih i modernih industrijskih preduzeća sa najmodernijom tehnologijom tog vremena. Danas ova fabrika spada među najočuvanije i najznačajnije objekte industrijske arhitekture u Beogradu i Srbiji i poseduje posebne kulturno-istorijske i arhitektonsko-urbanističke vrednosti. Ona svedoči o postojanju jedne od prvih industrijskih zona grada a reprezentativnom arhitekturom ukazuje na značaj koji je pridavan oblikovanju industrijskih objekata, koji su u razvoju i u ukupnoj slici grada ostavili velikog traga.

Zato će novi život ove bivše fabrike koja će postati Muzej Nikole Tesle, najveći i jedinstven na svetu, dati novi život ovoj zgradi dodeliti joj posebnu ulogu u 21. veku u našem gradu.

Autor: Goran Vesić