Dug prašnjavi seoski put vodio je između njiva sa kukuruzom od Inđije do Jarkovca. U neprekledno širokim poljima, žutim od požnjevenog žita, tamnila se šuma starih kestenova i bagrema. A u njoj veliko dobro Moja volja. Imanje grofa Petra Pejačevića.
Bivši je to dvorac sagrađen u vreme najveće moći Austrougarske sa nekada velelepnim vrtom. Pričalo se da je najlepši u srednjoj Evropi.
Uzdigao se na obroncima Fruške gore. Stari grof ga je sagradio kao lovački zamak da u njemu jednom u godini provede sa društvom ludu noć. A dešavalo da u nekoj i nijednom ne svrati. Dugo je u svojoj lepoti ostajao prazan i pust. Posle se to oteglo i na decenije.
Ni te 1932. godine niko nije video njegovu lepotu, iako je u njemu bilo ljudi. Zamak je postao Dom slepih devojaka.
– Iz Kastave sam, sa Primorja (iznad Rijeke, a blizu Opatije, prim. aut.). Jedan čobanin je 20. avgusta 1918. doneo neko gvožđe sa planine. Ličilo je na loptu. Moja sestra i ja smo uzele da se igramo. Začuo se strašan prasak. Sestru je raznelo. Ja sam izgubila oči. Imala sam osam godina.
Sve je kazivala, osim imena…
A blizu nje sedela je Slavka. Ni 20 joj još nije bilo. Zenice zamagljene i bele. Kruže nemirno.
– Od šarlaha sam izgubila oči. Bila sam sasvim, sasvim mala.
Slepe devojke su bile veoma ljubazne prema novinarima. Retko ko ih obilazi. Zato su svakom gostu htele da pokažu ono što same nikad nisu videle!
Pridržavale su se rukama za zidove, ogradu… Sobe im, kao sve devojačke, uredne i čiste. Afrodita je bila iz Ohrida. Imala je 43 godine. Kao dete je bila kratkovida, a kad su joj umrli roditelji, sestra i brat danima i noćima je plakala. Zbog suza je, govorila je, oslepela.
Malenu biblioteku na spratu vodila je Ivka Strezić. Iz Dalmacije je, sela Bribir. Jedva da je malo nazirala. Za svoju sudbinu krivila je genetiku.
– Vidim sunce i zoru. Znam kada je noć. Mislim samo na jedno – na dan kada više neću videti ni sunca. A taj dan je blizu. Ja već imam 19, a mojoj starijoj sestri se skroz zamračilo sa 20. Ja vidim i boje. Belu uvek. I druge razne. Samo ne znam kako se zovu. Niko mi nikad nije rekao.
Društvo za zaštitu slepih devojaka nije više bilo u mogućnosti da izdražava njihov dom iako je bilo pod zaštitom kraljice Marije Karađorđević. O tome su i same nešto načule, pa su bile veoma uznemirene. Pomisao da bi mogli da ih vrate među one koji vide, a posle godina zajedničkog života u zamku, ih je veoma plašilo. Većina više nije imala nikakav kontakt sa porodicom…
Potrajalo je još malo. Kad je 1941. došao rat, dvorac ukletih, kako su ga neki nazivali, ostao je bez devojaka. Posla rata kupio ga je doktor Kostić, a koju godinu kasnije otkupila Mesna zajednica. Smešteni su tamo seoska škola, ambulanta…
Ovog februara raspisan je konkurs za rekonstrukciju poprilično oronulog zdanja. Iako se imanje zvalo Moja volja, neka ovo ostane kao podsetnik da je jedno vreme bilo čuvar najtežeg mraka.
A kako je ime mu nastalo uopšte? Legenda kaže se da je grof Petar Pejačević imao 99 imanja jer da je imao 100 morao bi da izdržava vojsku. Moja volja je bila njegov najmanji posed . Ali grof je imao opak porok: bio je kockar. Jednom je na terasi letnjikovca izgubio na kartama sve sem tog zamka. Tada je njegova žena zatražila da se ona karta po svojoj volji. Sela je za sto i sve vratila, pa su imanje, kažu, zato posle nazvali – Moja volja.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
