Najmanji kelner na svetu radio je na Vračaru

U jednoj čuvenoj beogradskoj kafani radio je najmanji kelner na svetu. Svi prestonički boemi su ga dobro poznavali. Bio je to legendarni Miša Kobac, visok tek nešto više od metra.

Neverovatno brz i vredan, poskakivao je oko stolova kao kobac i tako dobio ovaj neobičan nadimak.

Raznosio je hladno pivo na ajnceru koji je držao iznad glave, a kada bi ga gosti zvali da naruče piće, duhovito je odgovarao:
– Stižem, stižem, samo mi mali prenos! Jebiga!

Miša Kobac je radio u poznatom „Kaleniću“ u blizini istoimene pijace. Ova gostionica je svoja vrata otvorila još davne 1938. godine, da bi već posle godinu dana promenila vlasnika, kada je preuzeo inženjer Adolf Sabo. Posle Drugog svetskog rata vlasnik je, kao i nad mnogim drugim ugostiteljskim objektima, postala država, a onda je restitucijom data beogradskoj jevrejskoj opštini, pošto Sabo nije imao žive naslednike.

Kada bi u kafanu dolazio čuveni Vojislav Voki Kostić, stalni gost u “Kaleniću”, prvi bi dotrčao Miša da mu servira. Voleo je Kobac da služi Vokija, imali su neki svoj zajednički jezik. Razumeli su se maltene pogledom.

Šef sale u „Kaleniću“ u to vreme bio je Primo Karnera. Mnoge je podsećao na čuvenog italijanskog boksera, pa je tako i dobio nadimak. On je bio gotovo duplo veći od sićušnog kelnera Miše sa nesrazmerno velikom glavom. Njegova pojava odavala je snažnog čoveka ogromne energije.

Kada bi on bio u smeni u kafani je uvek bilo mirno, pa je i omalenom Kopcu bilo lakše da izađe na kraj sa gostima koji su malo preterali sa alkoholom.

Još jedan član zanimljivog čuburskog kolektiva bio je i Čeda Drkadžija. On je bio zadužen za dramatičnost. Uvek je imao neku zavrzlamu i izvodio, kako bi se moderno reklo, neki svoj performans. U početku je imao uspeha, pa se i u jelovniku kafane izvesno vreme nalazilo čak i njegovo jelo, koje se zvalo “Čedina šnicla“. Kasnije se, na žalost, sve promenilo.

Ono što je tada važilo za kafanu “Kalenić” da su kelneri, pa i sam Miša Kobac, pamtili imena svih svojih stalnih gostiju. Zato su se svi ovde nekako osećali važnim i voleli su ovde da svrate. Konobari su o pojedincima znali i mnogo više od imena i upravo u tome je bila mala tajna privlačnosti ove čuburske kafane.

U nadaleko poznati “Kalenić” dolazili su u to vreme najugledniji gosti sa kulturne i političke scene Beograda. Sve nijh služio je omaleni Miša Kobac i njegove kolege, a Čeda im je spremao svoju čuvenu šniclu. Političari bi se neretko pravo iz skupštinskih klupa preselili u drvene kafanske stolice.

Pričalo se da su se dok je Kobac obigravao oko njih, ovde stvarale i neke političke stranke. Služio je on i velika imena srpskog glumišta Batu Živojinovića, Pavla Vuisića, Peru Kralja, zatim Ružicu Sokić, Đuzu Stojiljkovića, Gidru…, a neretko su dolazili i kompozitor Zoran Hristić i pisac Momo Kapor.

Kao i svi čuveni gosti, tako se i najniži kelner u Beogradu preselio u večnost, a iza svega ostala je intimna istorija beogradskih kafana i sećanje na njihov neverovatan duh.

Članak napisan na osnovu knjige autora Radoslava Laleta Vujadinovića “Čuburci – Krstaši”, izdanje Službeni glasnik, 2021.