Velelepno zdanje kultnog beogradskog hotela Bristol nedavno je, posle dvoipogodišnje temeljne restauracije, ponovo oživelo, vraćajući se svojoj nekadašnjoj slavi jednog od najprepoznatljivijih simbola starog dela grada.
Ova reprezentativna građevina u Karađorđevoj ulici bila je tokom jednog dela svog postojanja epicentar mondenskog života u Beogradu, ali je zatim doživela zastrašujuće propadanje zbog koga je čak i bila simbol stradanja jedne grupe ljudi tokom građanskog rata devedesetih.
Ali, krenimo redom, što se kaže, kako bismo prikazali sve neverovatne sudbinske preokrete ove fascinantne zgrade.
Hotel Bristol, delo čuvenog arhitekte Nikole Nestorovića, izgrađen je između 1910. i 1912. godine, nadomak reke Save, kao pravi dragulj Beograda. Smešten u trgovačkom centru kod čuvene Male pijace, bio je primer arhitektonskog preobražaja Beograda iz zaostale orijentalne varoši u modernu prestonicu sa monumentalnim građevinama. Osim ugostiteljske imao je tada i stambenu namenu, a u prizemlju su bili smešteni lokali.
Ono što je danas itekako zanimljivo, jeste da pomenuto najnovije renoviranje Bristola u naše vreme, nikako nije prvo u njegovoj vekovnoj istoriji. Naprotiv, treće je!
Prvo renoviranje Bristola bilo je 1936. godine. Kada je završeno, ponovno otvaranje oživljene zgrade bilo je pravi veliki beogradski događaj. Njegov vlasnik u to vreme bila je Beogradska zadruga dok je restoran dat u zakup Iliji Popoviću i Pjeru Mazu da postane jedna od najprestižnijih sala u gradu.
Svečanom otvaranju su prisustvovale najuglednije ličnosti beogradske čaršije – trgovci, bankari, industrijalci, a hotel je osvećen od strane sveštenika Alekse Davidovića. On je obišao sve njegove sobe i prostorije i „poškropio ih vodom“, kako su pisale novine.
Milorad Đorđević, predsednik Beogradske zadruge istakao je da prilikom renoviranja nisu razmišljali samo o sopstvenom interesu, već i o zadovoljenju jedne velike potrebe Beograda.
Ne možemo da danas ne pomenemo i Luku Ćelovića čijom zaslugom se došlo do ove veličanstvene zgrade. Okupili smo se oko trpeze u njegovoj kući s pijetetom prema čoveku koji je imao toliko ljubavi za svoj narod i domovinu – rekao je Đorđević tom prilikom.
Sledeća restauracija zgrade u Karađorđevoj ulici usledila je nakon oštećenja koje je pretrpeo u Drugom svetskom ratu, 1953. godine, a najavu svečanog otvaranja objavio je na svojim stranicama tada najvažniji dnevni list „Borba“.
Beograđani su pozvani na veliki događaj uz šansone, romanse, španske i argentinske pesme, i to potpuno besplatno.
U tekstu je objavljeno da hotel i restoran „Bristol“ imaju sobe i apartmane sa najsavremenijom opremom, a tu su bile i sale za bankete i prijeme. U ponudi su imali najbolja jela domaće i svetske kuhinje, gurmanske specijalitete uz odličnu ponudu župskih vina, kao i desertnih i blagih pića. Za kvalitet, uslugu i solidne cene „garantovala je uprava“, pisalo je u članku.
Mnogo slavnih ljudi upisalo je svoje ime u knjigu gostiju, a istorija „Bristola“ povezana je sa mnogim istorijskim događajima.
Upravo u Bristolu je, na primer, ministar Cincar Marković primio vest o kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije. Tokom svoje bogate istorije, hotel u Karađorđevoj bio je dom mnogim svetskim ličnostima, među kojima su bili globalni finansijeri Džon i Dejvid Rokfeler, doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito, šahovski velemajstor Gari Kasparov, članovi britanske kraljevske porodice, domaći pisci i slikari…
Džon Rokfeler Junior je ovde boravio dvadesetih godina 20. veka, a tadašnji Bristol mu se toliko dopalo da ga je pola veka kasnije preporučio svom sinu Dejvidu, pa je u vreme Svetskog zasedanja bankara 1979. i on odseo u njemu. Rokfeler i njegovi ljudi koristili su „Zlatni apartman“.
Ta prostorija spadala je u najluksuznije odaje hotela, koje su bile opremljene nameštajem u stilu Luj XVI. Po čaršiji se tada moglo čuti da je odbio smeštaj u državnoj vili na Dedinju i čak luksuzan stan jedne pevačice u centru, i došao u hotel u Karađorđevoj.
Tadašnji nameštaj Zlatnog apartmana je prethodno pripadao vođi Jugoslavije Titu. Poznato je da je Tito voleo luksuzan život, a među svim skupocenim tapaciranim stolicama, tabureima i foteljama nalazilo se i jedno kitnjasto ogledalo iz XVIII veka.
„Zlatni apartman“ se nije dugo izdavao, ali je ipak kroz njega prošao veliki broj elitnih gostiju. Među poslednjima pred rat 1991. je bio jedan ruski rvač koji je polomio nogu stolice. Uprava se tada žalila da je više koštala restauracija ovog dragocenog komada nameštaja, nego celokupni boravak ruskog rmpalije.
Apartman je otvaran za najviše diplomatske predstavnike, pa tako, na primer, za intervju sa ambasadorom Japana, a povremeno su se ovde snimali spotovi i editorijali za modne časopise.
Noćni život Beograda bio je nezamisliv bez „Bristola“, a ovde je karijeru počinjao veliki pevač Predrag Cune Gojković.
Ipak, svemu je došao nagli kraj kada je početkom devedesetih odlučeno da hotel postane utočište vojnim licima i njihovim porodicama, izbeglim iz bivših jugoslovenskih republika gde zbog rata više nisu mogli da žive. Svi oni bili su ovde privremeno smešteni, ali bez nade za povratak mestima prethodnog življenja, a neki su čak i umirali u sobama pretvorenim u nevoljni dom, prenatrpanim sačuvanim stvarima.
Propadanju Bristola, tog jednom tako važnog beogradskog hotela, nije se video kraj. Čak i kad su prošli ratovi, sankcije i krize, i Srbija se vratila normalnom životu, Bristol se raspadao na očigled čitavog grada… Sve do nove obnove i sledećeg, četvrtog života koji mu je podaren.
Autor: Goran Vesić
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
