Hram je posvećen svetoj Petki, a kapela mu je podignuta nad bunarom za čiju se vodu verovalo da je lekovita i sveta.
Ali, to nije Kalemegdan, već mesto udaljeno 25 kilometara od centra Beograda, u pravcu Fruške gore.
Sazidan usred ravnice kod Surčina, tačnije Jakova, manastir Fenek podalje je od prvih padina Fruške gore, ali ipak ne toliko da se zapregom, pa i pešice, ne bi moglo brzo stići ako šta ustreba.
Život Feneka i ostalih sremskih manastira mahom na Fruškoj gori odigravao se pod jednom “kapom” društvenih, kulturoloških i političkih okolnosti, pa se, tako, nekada kaže da je reč o fruškogorskom manastiru.
Reč je o veoma staroj svetinji, koja je tokom vekova menjala izgled, kao što je to bio slučaj sa mnogim srpskim manastirima. U narodu se veruje da je podignut još u drugoj polovini 15. veka.
Mogu se pronaći podaci da je stari hram bio sagrađen u srpsko-vizantijskom stilu. Kao osnivači pamte se vlastelini Stefan i Angelina Branković, a prvi pisani spomen nastao je sredinom narednog, 16. stoleća.
Prvobitni manastir i crkva vezuju se čak i za despota Stefana Lazarevića, a postoje izvori u kojima se spominje i mogućnost da je tu bilo sedište beogradskih mitropolita, pa čak i da su u njemu čuvane mošti svete Petke.
Fenek je bio u granicama turske Otomanske imperije sve do 1717. godine. Tek krajem 18. veka podiže se nova crkva, a 1800. godine nad bunarom za koji se vezuju priče o čudotvornoj vodi sazidana je manastirska kapela. Tadašnji iguman Vikentije Rakić napisao je istoriju manastira.
Geografija i politika ovaj manastir stavile su na evropsku kartu. Zabeleženo je da su se 1788. u Feneku susreli knez Aleksa Nenadović i austrijski car Josif II. Na prelazu između 18. i 19. veka on je bio centar srpske političke emigracije.
Iza zidova ovog manastira nakon neuspeha Prvog srpskog ustanka sklonio se i sam Karađorđe sa sinom Aleksom, gde su izdržavali kontumac (period izolazcije zbog sprečavanja zaraznih bolesti).
Svetski ratovi donose najteže dane manastiru. Tokom Prvog je zapaljen do temelja od strane austrougarske vojske. Spasena je bila samo jedna ikona svete Petke.
Iguman je bio osuđen na vešanje, ali se od tog gnusnog čina ipak odustalo. Ponovo biva potpuno devastiran tokom Drugog svetskog rata od strane ustaške NDH.
Moralo je da prođe mnogo decenija posle Drugog svetskog rata da bi Fenek bio nekako obnovljen. To se desilo tek od 1990. godine, uz pomoć tadašnje opštine Zemun, i danas, već 30 godina, blista nekadašnjim sjajem, mada je i dalje nedovoljno poznat u javnosti kao mesto velike istorijske i religijske važnosti.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
